Српски уметници у Великом рату

 

 

 

 

Владислав Петковић Дис је рођен 27. фебруара (по старом календару), односно 10. марта (по новом), 1880. године у селу  Заблаћу код Чачка, као девето од тринаесторо деце Димитирја и Марије Петковић.

Дис је био просечан ученик, али са натпросечним песничким талентом. У седмом разреду гимназије у Чачку написао своју прву песму „На прозору свећа гори“ и то на немачком језику који једва да је срицао.

У војску није ишао. Ослобођен је због уских груди и, по препоруци пријатеља, постаје привремени учитељ у селу Прлити испод Вршке Чуке, а покрај Зајечара. Све у нади да ће имати довољно времена да се посвети песмама. То је трајало две године, када је одлучио да напусти учитељско место и, с тек подигнутом платом, крене у Београд, једини могући пут за све песнике.

Висок и мршав, подуже косе и сасвим необичних бркова, с наочарима иза којих је вребао задивљујући поглед, бивши учитељ из околине Зајечара тек уз помоћ Нушића успева да пронађе прво запослење. Песник, који ће касније постати стални становник готово свих наших антологија, радио је као кантарџија на савамалској трошарини и са снебивањем се жали пријатељима да поваздан мора да мери шљиве.

Од прве плате штампао је подсетницу на којој је писало само Дис. По свој прилици, то је била скраћеница, односно средњи слог његовог имена ВлаДИСлав. Песник је свој надимак Dis исписивао искључиво латиницом.

Књигу "Утопљене душе" Дис је објавио 1911. године. Штампао ју је о свом трошку, јер није могао да пронађе издавача који би је објавио.

Збирка поезије "Ми чекамо цара" написана је 1913. године. У овој збирци песник је настојао да изрази славу своје отаџбине. То, међутим, није радио кликћући у националном поносу, као други песници, него је тужно лутао по згариштима и трулежи. Најпознатије и уметнички највредније песме Владислава Петковића Диса су: „Тамница“,"Можда спава" и „Нирвана“.

Почетком Првог светског рата Владислав Петковић се пријављује за посао ратног извештача. Прес биро Врховне команде прихвата молбу књижевника и чиновника Народне скупштине Владислава Петковића Диса и распоређује га за ратног дописника при Браничевском одреду. Дису се у октобру 1914. у Пожаревцу придружује и породица супруга Христина Тинка, ћерка Гордана и син Мутимир.

Када је октобра 1915. године почела немачка офанзива на Србију,  Дис одлази на бојиште и као извештач пише за „Ратни дневник“. Врло брзо се опрашта од породице која се склонила у Чачак и са војском прелази Албанију. У избегличкој колони било је четири брата Петковића: официр Радослав, војници Милан и Милош и ратни извештач Владислав.

Преживевши патње кроз Албанију, Дис се нашао међу хиљадама српских избеглица које је прихватила Француска. Боравио је у Марсеју, Ници, Паризу и у Српској колонији у Пти Далу. У Марсеју сусреће брата Милана и пише своју чувену песму „Међ својима“. Ову песму на Крфу објављују „Српске новине“ 9. јуна 1916. године. У Француској Дис пише и „Недовршене песме“.

Августа 1916. Године у Пти Далу одржан је концерт у корист француског и српског Црвеног крста. Том приликом Дис је рекао:“ …Када се сутра будемо вратили на своја огњишта, ако буду живе наше мајке, дочекаће нас и упитати: Децо, како вам је било у Француској? Ми ћемо нашим мајкама одговорити: У Француској нам је било добро. Ако буду живе наше жене, сестре, дочекаће нас и оне и упитаће нас како нам је било у Француској. Ми ћемо нашим женама и сестрама одговорити: У Француској нам је било добро! Ако буду жива наша деца, и она ће нас дочекати, али њихова уста неће знати да нас тако питају. Не. Деца ће нас питати: Где је Француска? Уместо одговора, ми ћемо подићи руку и метнути је на своје срце и рећи ћемо нашој деци: Ту је Француска! И наша деца ће нас разумети!“

Овим говором Владислав Петковић Дис је на најпотреснији и најдубљи начин исказао љубав и захвалност Срба према Француској.

У пролеће 1917. године, Дис одлучује да се врати на Крф и помогне својој породици, којој, како је сазнао, није стизао новац, који им је слао из Француске. Креће возом за Марсеј, преко Рима и Напуља за луку Галипоље, право у сусрет својој смрти. Укрцава се на брод „Италија“ који 15. маја  1917. године по јулијанском календару испловљава за Крф. У јутро 17. маја по старом календару, брод „Италија“ је торпедован близу Крфа. Кажу да је следећег дана његово тело  испливало надомак града Крфа и да су га пронашли неки дечаци. У џепу је имао драхму и по и једне резервне поломљене наочаре.

Владислав Петковић Дис: МЕЂУ СВОЈИМА

У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња Мис'о да још живиш, мој пределе млади. Моја лепа звезда, мајка и робиња, Боже! шта ли данас у Србији ради? Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте. Оживеле воде, ђурђевак и руже. И мирише земља која стално расте У гроб и тишину, мој далеки друже. Једно твоје вече. идеш кући споро Улицама страха, и душа ти јеца. Твоје гладне очи, моја дивна зоро, Храни љубав мајке: “Нека живе деца.” Улазиш у собу. Сузе те већ гуше. А два наша цвета из четири рата У твоме су крилу, образе ти суше: “Мама зашто плачеш? Је л' писао тата?” У велике патње невино питање Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди... Напољу је видно, као пред свитање. К'о да ће се дићи гробови и људи. Скупила си сузе у косе детиње. Све вас гледам сада крај гозбе сироте. Лице ти се ведри: то душа светиње Љуби твоје чело, мој сјајни животе.