Да се не забораве

Такви људи се више никада неће родити. Слободољубиви, часни, јаки, издржљиви, домишљати, интелигентни. Народ који је своју родну груду волео изнад свега на свету. Ти храбри српски сељаци, који су се брзо преобразили у најславније војнике, вођени љубављу према својој Србији, родној груди, свом парчету вековне земље, својој породици. Само је такав митски народ могао славно да брани домовину на Церу, Колубари, да преживи голготу албанских ледених планина, да се као феникс опорави на Крфу и непријатељу зада ударце на Кајмакчалану и Горничеву. Само су они могли да, као вихор, пробију солунски фронт и појуре ка својој отаџбини. Све њихове жеље, размишљања, снови били су саткани у једној речи – Србија. Јурила је српска војска незаустављиво ка слободи, оставивши иза себе савезнике, није могла да их стигне чак ни француска коњица. Њихова једина идеологија, у то време, била је љубав према домовини.

Таквим су их видели њихови савезници, али и непријатељи. А како их ми, њихови потомци, данас видимо. Да ли их се уопште сећамо, да ли нам је неко причао о дедама, прадедама, чукундедама, да ли знамо зашто су на својим плећима носили сва она сјајна одликовања, да ли се поносимо њима. Знамо ли ми потомци њихови, где су нам преци пали, где су им гробови? На Церу, Гучеву, Лазаревцу, можда у Солуну, на Крфу, у Плавој гробници, Бизерти?

Сећањем на њих, на њихово јунаштво, али и велико страдање, покажимо им поштовање и захвалност.

Свака кућа у Србији , у Великом рату, изгубила је бар једну мушку главу. Позивам вас да се на овом блогу заједно присетимо наших дедова, прадедова, чукундедова. Да пишемо о њима и да им се бар на тај начин захвалимо. Одужимо им се чувајући их од заборава.

Зејтинлик - српско гробље у Солуну