Изложба "Српски санитет 1914 - 1918." - Сведочење редова Драгутина Трифуновића

Војник редов Дринске дивизије Драгутин Трифуновић VI пук, I батаљон, I чета, III вод,
Оружана команда Шабац, село Штитар
Преузети делови текста: Драгиша Пењин, Последњи штитарски солунац, Глас Подриња

"...Био ту и неки наш доктор мајор Ђорђе Протић; послен сам чуо да је још пре онога рата био војни лекар у Шапцу; па објашњава мени, како су ми Енглези скроз на скроз очистили главу и како ће све бити добро. Кажем ја њему:"Господине докторе, нећу се мешати у Ваш посо." А он мени:"Што ме не ословљаваш по чину?" Кажем ја њему, како чин у рату може да стекне свако, и ратар и чобан, а да доктор може да буде само онај који заврши науке. Онда, он мене пита, одакле сам, а ја њему лепо кажем из Штитара код Шапца. "Чивијаш, велиш", поскочи он на то, па ме загрли. "Не бој се ништа, чивијашке су главе тврде, оздравићеш!" Онда ја њему одговорим:"Господине докторе, знам ја то и брез Вас, зато се ништа и не секирам." Засмејаше се на то, кад им преведоше, и они Енглези, а онако су се слабо смејали и нису ко наши псовали. Нека фина господа. Да су фини потврдио ми је после и капетан Танасије, мада је он био мишљења, да они не псују зато, што још нису научили да говоре по нашки. "А какав ти је то језик, брез псовки, мој Трифуновићу, мој војниче?", пита он мене. "Никакв, је л` ти јасно? Псовка је потребна човеку, а посебно војсци, да се олакша. Зато је наш језик најбољи на свету! Је л`ти јасно?""Разумем, капларе!", цепнем пред њим у знак слагања.

...Мого би ја теби причати још кол`ко  `оћеш, ал` то, што би ти ја напричо, не би ти стало ни у пет романа, а већ се смрачивало.
...Како сам, на пример, прешо преко Албаније брез поклопца за главу, само са завојима и како сам кад сам, кад заноћимо крај ватре, у гудурама, био стално на опрезу да ме ко од војске случајно не чвркне. Или како сам био живи леш на острву Виду, како сам све то преживио и после као један гроф живио на острву Крфу и у Северној Африци где је владо један Беј. Ту, у Тунису, осам пута су ме аперисали и коначно ми са две сребрне плоче зашвајсовали лобању..."

Драгутин Трифуновић са друговима и особљем болнице у Тунису, у Бизерти, седи први здесна

Солунски фронт 1916-1918, Дунавска дивизија Прве армије

                   Пренос рањеника у дивизијско завојиште, 1918. године

Изложба "Српски санитет 1914-1918." - Српско буре

Госпођа Гордана Буловић из Музеја града Новог Сада, један од аутора изложбе "Српски санитет 1914-1918.", послала ми је аутентичне дневничке записе, фотографије и приче српских ратника. То су сведочења о рањавању, транспорту, болестима, боравку у ратним болницама, духовној и физичкој борби изнемогле српске војске. Ту су и њихова сећања на лекаре, медицинске сестре из страних мисија и њихову несебичну бригу и хуманост показану према рањеницима и болесницима. На овом блогу ће сваког дан бити испричана по једна прича.
Посетите изложбу "Српски санитет 1914-1918." у Војном музеју на Калемегдану. То је, до сада, највећа поставка посвећена војним лекарима и медицинском особљу у Великом рату. Изложба ће трајати до 12. јула.
Захваљујем се госпођи Буловић на овом драгоценом материјалу.


                                                     Српско буре
                                                     Serbian barrel

Професионални апарат за депeдикулацију воденом паром, реконструкција
Professional instrument for depediculation with water vapour, reconstruction


Британски доктор, пуковник Вилијам Хантер (William Hunter) изумео је заједно са својим колегама у Крагујевцу импровизовану направу за стерилизацију, дезинфекцију и дезинсекцију одеће познатију као српско буре (serbian barrel) којe је у великој мери допринелo борби против епидемије тифуса 1914 – 1915. године.
Српско буре је импровизовани парни апарат где се вода загревала на 100 степени целзијуса, а слободна водена пара струјала је кроз одећу сложену у бурету. Састојао се од металног казана на постољу испод кога је огњиште, затим се на казан ставља дрвено буре са рупама на дну кроз које пролази пара. У буре се одозго стави одећа која се тако пари и чисти од вашки и њихових јаја (депедикулацију). Трајање депидикулације је 40 минута.


British doctor, Colonel William Hunter, along with his colleagues in Kragujevac, invented an improvised device for sterilization, disinfection and disinsectization of clothes, also known as a Serbian barrel, which largely contributed to the fight against typhus epidemic in 1914 – 1915.
Serbian barrel is an improvised vapour device where water was heated at 100 degrees Celsius, and free water vapour circulated through clothes assorted in a barrel. The barrel consisted of a metal cauldron with a stand under which fire was placed, and later a wooden barrel with holes was put on the cauldron, where steam was flowing. Clothes were put on the top of the barrel, and they were steamed and cleaned from lice and their eggs (depediculation). Depediculation lasted for 40 minutes.

Изложба "Српски санитет 1914-1918."- Преношење рањеника

Госпођа Гордана Буловић из Музеја града Новог Сада, један од аутора изложбе "Српски санитет 1914-1918.", послала ми је аутентичне дневничке записе, фотографије и приче српских ратника. То су сведочења о рањавању, транспорту, болестима, боравку у ратним болницама, духовној и физичкој борби изнемогле српске војске. Ту су и њихова сећања на лекаре, медицинске сестре из страних мисија и њихову несебичну бригу и хуманост показану према рањеницима и болесницима. На овом блогу ће сваког дан бити испричана по једна прича.
Посетите изложбу "Српски санитет 1914-1918." у Војном музеју на Калемегдану. То је, до сада, највећа поставка посвећена војним лекарима и медицинском особљу у Великом рату. Изложба ће трајати до 12. јула.
Захваљујем се госпођи Буловић на овом драгоценом материјалу.


Делови из дневника Милана Вакањца, добровољца са Добруџе и Солунског фронта и резервног мајора Војске Краљевине Југославије

"23. новембар 1918.

Лежао сам неколико сати на носилима у дворишту на свежем зраку. Ту сам видео и потпоручника Моравца (добровољца из Осека). Он је тешко рањен у главу. И њега су са мном заједно извукли из гомиле убијених и рањених и однели у превијалиште. Многи су и за време превијања издахнули. Моравца и мене су издвојили лекари и, натоваривши нас на два кревета које је носила, са обе стране по један кревет, јака мазга, упутили у енглеску болницу, где смо задржани на лечењу два дана. Силазећи са висине од око 1600 метара, наш водич мазге ишао је врло споро, јер је рањени Моравац тешко стењао, а мене је неописиво мучила жеђ и висока температура. Рана ме није болела, него мождани центар у глави, а нога ми се умртвила. Бол у глави је постепено нестајао, али нога ми је остала без живота, потпуно умртвљена. Као да немам више своје леве ноге."

На фотографијама се може видети на који начин су преношени рањеници са фронта до најближих превијалишта и болница