Културни догађаји посвећени обележавању стогодишњице Великог рата - Растко Петровић "Дан шести"

У београдској књижари Плато представљена је књига „Дан шести“ Растка Петровића у издању издавачке куће Плато.

Према речима главне уреднице Платоа Наташе Анђелковић то је монументални роман о Великом рату и повлачењу српског народа преко Албаније, првобитно објављен постхумно пошто је Растко Петровић 1949. године преминуо у емиграцији. Ново издање ове књиге рађено је према првом, Нолитовом издању из 1961. године.
На промоцији новог издања књиге „Дан шести“ говорили су: др Гојко Тешић, историчар књижевности, др Предраг Петровић, историчар књижевности и Оливера Стошић, уредник књижевног програма Културног центра Београда.
Многи сматрају да је ово дело Растка Петровића најзначајније дело о Првом светском рату у Србији.

 Др Гојко Тешић говорио је о целокупном књижевном опусу Растка Петровића.    

 Др Предраг Петровић, историчар књижевности, о делу „Дан шести“ рекао је:

 „Повод за објављивање „Дана Шестог“ је свакако почетак обележавања годишњице Великог рата, међутим о овој књизи се ипак не може, па и не сме говорити само поводом једне овакве свакако велике и значајне годишњице. То је књига која би требало да заживи, да постане саставни део наше читалачке свести, наше читалачке културе, да је негде после дугог периода и деценија одсуства из српске књижевности прихватимо и да јој се враћамо данас без обзира на некакав конкретан повод, јер ако бисмо је читали само због тога како је у њој представљена слика рата, бојим се да би она могла поново, када ове годишњице прођу да опет падне у заборав. Можда је кључно питање ове Расткове књиге одговор на питање зашто данас да читамо, шта данас може да нам каже овај Растков монументални роман, можда је он првенствено био опседнут тумачењем и разумевањем позиције човека у модерно доба. Шта је то човек, с чим се то човек у двадесетом веку све суочава, човек који је стално загледан у будућност, који теже некаквом напретку, који тежи некаквом бољитку, који тежи индивидуалној и учествује у некаквој колективној срећи, а који се стално суочава са изазовима првенствено са историјским изазовима који га враћају уназад, који га бацају у некакву прошлост. Један  монументални распон је у овој књизи, свакако задивљујући распон, у контексту кога је Растко покушао да одговори на  питање, шта је то човек и како разумети човека, како објаснити човекови природу. Тај монументални распон у овом роману креће се од оног микрокосмоса, индивидуалне свести значи један изванредан покушај романа, језика, књижевности и уметности да продре у индивидуалну свест, од тог микрокосмоса индивидуалне свести па до оног кретања планета и звезда у некаквом великом циклусу трајања, од микрокосмоса до макрокосмоса. Задивљујући распон по чему је овај роман заиста јединствен у српској књижевности .“   

 Оливера Стошић, уредник књижевног програма Културног центра Београда, осврнула се на манифестацију коју је ова културна институција организовала 2003. године под називом „Фестивал једног писца“ . То је био својеврстан покушај да се оно што припада историји српске књижевности, приближи данашњем читаоцу. Назив програма Фестивала који је био посвећен Растку Петровићу звао се „Откривање другог неба“, према једној Растковој сентенци. По речима Оливере Стошић, многи Расткови рукописи су сакривени и заборављени, чекају неки бољи тренутак. Организатори Фестивала су  покушали да дигитализују Расткову заоставштину. Оно што су пронашли као велику и ексклузивну ствар је да у Растковој заоставштини постоји нешто што је комплетан превод романа „Дан шести“ на енглески језик од стране једног од највећих и најзначајнијих слависта кога је наша култура, а и свет имао, то је Алберт Лорд . Њих двојица су заједно превели овај роман на један енглески језик који је сасвим софистициран и довољан да га данас, без икаквог редиговања неко од овдашњих издавача објави.

 „ У годишњици Великог рата, у време када наша култура жели да се позиционира на некој Европској мапи, ми то капитално дело преведено на енглески језик нисмо искористили. Све се налази у музеју „Надежде и Растка Петровића“ у Професорској колонији. Музеј је затворен. Нажалост, затворен је један важан музеј, музеј књижевности и сликарства, јер је и Надежди посвећен“, рекла је Оливера Стошић. 

 Изложба „Откривање другог неба“ урађена је као истраживање материјала из Расткове заоставштине и његова презентација са свим онима квалитетима и погледима на свет и свим медијумима којима се Растко бавио. Било је то откривање шта је то што он поседује у својој заоставштини и шта је то што нас данас спаја са њим, модерни поглед на технологију.

Други део изложбе била је инсценација једног породичног стола. Растко је рођен у Ратарској улици, код Палилулске пијаце. Кућа им је настрадала у бомбардовању о чему је он сведочио из Америке.  У тој кући, угледне породице Петровић, стварала се интелектуална историја Београда за једним огромним столом за којим се увек осећала салонска атмосфера. Може се рећи да се ту настављала историја српске књижевности. Њихов сто је наша духовна трпеза. Програми Фестивала су се одвијали на месту где је музеј „Надежде и Растка Петровића“, на улици где се тај музеј налази и у улици која носи његово име. Оно што је забрињавајуће до нивоа трагичног је немар према заоставштини Растка Петровића. Од 1986. године када је његова заоставштина стигла у Београд  до данас, заправо никада није урађен попис, прави музеолошки попис свега онога што је нађено у Растковој заоставштини.

Музеј „Надежде и Растка Петровића“ је затворен и препуштен да га прекрије опасна мемла времена. Веома је важно да се коначно схвати, колико је драгоцености које је нација наследила од њених највећих људи, а које су препуштене небризи и срамном забораву.

Посетиоци ове промоције могли су да погледају филм и слајдове који показују заоставштину Растка Петровића.

На самом крају приказан је филм Станислава Кракова о Првом светском рату.      

 

О Растку Петровићу, на овом блогу, можете прочитати у текстовима:

Српски уметници у Великом рату и 

Прелазак преко Албаније Растка Петровића 

Не пише се по сценарију и режији, већ по свести и савести

О страхотама Великог рата, како у Европи, тако и у Србији сведочили су многи ратни извештачи, публицисти и писци тог времена. За разлику од искуства које смо имали у нашој ближој историји, страни извештачи, који су извештавали са ратишта од 1914 – 1918. године, трудили су се да буду објективни. Нису писали по сценарију и режији, него по свести и савести. Нису били извршиоци захтева безличних људи са личним интересима, већ су желели да буду достојни сведоци свог времена. Није им мото био: није важно шта ће историја писати о нама, јер када буде писала ми нећемо бити живи, што се данас, веома често може чути од „светских људи“ са упрљаном савешћу. Морал је тада још увек постојао и као начело понашања и као појам. Данас тог појма више нема, о њему пише историја и понеки писац.

Осврнућу се на тројицу људи који су речима бранили истину.

                                                         Џон Рид

 
У Србији је за време Великог рата, као извештач, боравио амерички писац и публициста Џон Рид (1887-1920), који је иза себе имао богату каријеру ратног извештача. Био је ратни дописник из Мексика и извештавао о борбама Панча Виле. Потом је, као дописник из Европе, извештавао са источног фронта од 1914. до 1916. године. У Русију је стигао 1917. године као војни дописник и тако постао сведок и учесник тамошњих револуционарних збивања. Мотивисан Октобарском револуцијом, написао је књигу „Десет дана који су потресли свет“. Поред тога он је и аутор књиге „Црвена Русија“.

Боравећи у Србији написао је књигу „Рат у Србији 1915.“, која говори о страдању нашег народа у Првом светском рату. Писао је о великим страхотама рата и његовим жртвама, сматрајући да највеће патње у ратовима трпе обични људи.

Посебно је писао о великом мотиву и патриотизму наших сељака и војника. Истицао је да сваки наш сељак и војник зна зашто се бори.

Описујући блиставу победу српске војске у Колубарској бици, Џон Рид је подсетио на тешко страдање у нашој војсци. Затим је написао и ово:

„…А тада се у последњем тренутку нешто збило. Нове залихе муниције стигле су из Солуна, а млађи официри су се побунили против својих опрезнијих старешина, говорећи да је свеједно да ли ће изгинути нападајући или бити побијени у рововима. Генерал Мишић је наредио офанзиву. Дотле мучени Срби, наваљујући из својих ровова, бацили су се на спокојне аустријске колоне, које су долазиле узаним планинским кланцима, и прешли у напад. Ухваћени у маршу, оптерећени великим топовима и тешким теретним колима на путевима скоро непролазним од блата, Аустријанци су се бесно бранили, али су били принуђени да одступе. Фронт је био пробијен. Средина фронта, коју је смождио Мишић с Првом армијом, разбијена је и у паници побегла преко поља, напуштајући комору, муницију и топове и остављајући за собом хиљаде мртвих и рањених, и болнице препуне људи у бунилу од тифуса.“

Ова велика битка, о којој је по Ридовом писању војвода Мишић лаконски рапортирао телеграмом:“На територији Србије више нема аустријских војника, осим заробљеника“,  није одмах добила своје право име. Према његовом писању неки су је звали битка на Колубари, а други Ваљевском битком. „…али, она је можда“ – пише Рид –„највећи војнички подвиг у читавом великом светском рату“.
Покушавајући да што боље продре у мотиве те велике српске победе Рид је аргументовано сведочио и о односу војника и старешина у нашој војсци:

„Пуковник, два капетана, четири поручника, један каплар и два редова сели су за сто с нама. У Србији, изгледа, не постоји глупа традиција да дружење официра и војника разара дисциплину. Много пута смо у ресторанима приметили како обичан војник или подофицир приђе столу за којим седе официри, салутира у ставу мирно, а затим се рукује са свима редом и седне“.   

Веома је потресно Ридово сведочење са Гучева о десетини хиљада мртвих војника и српских и аустријских, осталих на врху и падинама ове планине после жестоке битке 1914. године, која је трајала педесет четири дана. Био је сведок и велике епидемије пегавог тифуса, која је харала Србијом и однела огроман број жртава. О том страдању Рид је рекао: „Ако је Србија те избегличке 1915. године била земља смрти, а била је више од тога, онда је Ваљеву било суђено да буде њена престоница”.

 

                                                        Арчибалд Рајс

Велики човек Швајцарац Арчибалд Рајс (1875–1929), на позив српске владе 1914. године долази у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом.  Написао је многе књиге и радове о томе, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет. Тиме је као цењени професор и криминолог извештавао свет и негирао пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.

Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.
Арчибалд  Рајс ће на овом блогу добити посебно место.

                                                            Ернест Хемингвеј

Још један значајан писац је за време Великог рата био извештач, али и ратник на фронту. Велики амерички књижевник Ернест Хемингвеј (1899-1961), борио се и извештавао са италијанског фронта.

Хемингвеј је матурирао у време када се Први светски рат ширио Европом. Имао је велику жељу да ступи у војску. Иако га нису примили због једне старе повреде ока, пошло му је за руком да стигне на италијански фронт. Ту је као добровољац Црвеног крста возио кола Хитне помоћи. Али у вихору рата, Хемингвеј је са непуних деветнаест година био рањен. Неки извори кажу да је рањен док је војницима делио чоколаду. Рат све животне ситуације своди на апсурд. Ово војничко искуство никада није заборавио, па је оно постало једна од тема његовог књижевног опуса.

За младе писце, савременике Великог рата, често се говорило да су представници „изгубљене генерације“,  прекинути у школовању и стварању, а већина од њих одлази у рат где се, што као војници, што као ратни извештачи, боре за слободу и истину. 

Па што рече Хемингвеј у својој књизи „Сунце се поново рађа“:

„Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увек…“

 

     

Колубарска битка - III део

                                              
                                          Војвода Живојин Мишић

Крајем новембра 1914. године штабови армија и Врховна команда располажу реалним подацима о врло слабом моралном и материјалном стању противника. Војници Балканске војске су гладни, а многи боси, исцрпљени и апатични.  Јединице располажу са мало муниције и сведене су на трећину формацијских стања бораца.

Међутим, у јединицама српске војске, најзад од 1. децембра пристиже давно очекивана артиљеријска муниција. Муниција је стигла тек 25. новембра у Солун, а затим у Ниш. Када су у Нишу отворени сандуци, са запрепашћењем је констатовано да је неисправна. Она је била израђена за француски топ чији је метак 2, 50 мм дужи. Настала је права трка да се чауре што пре скрате за 2,50 мм. То се, могло извршити само у Артиљеријско-техничком заводу у Крагујевцу. Да би се тај посао што више убрзао, ангажовано је неколико стотина вичних резервиста, који су даноноћно вршили демонтирање муниције. На железничкој станици стално је била спремна једна локомотива са једним вагоном ради транспорта чаура за Крагујевац. Чим се тамо обавио посао, чауре су враћене на исти начин у Ниш, где су одмах монтирана зрна. На тај начин, већ 28. новембра добијено је 4.000 исправних артиљеријских метака, а од 1. децембра пристизало је у артиљеријске јединице на бојишту дневно по 11.000 метака.

Када су све припреме за противофанзиву биле завршене, Мишић је 2. децембра обавестио Врховну команду да ће Прва армија 3. децембра у 3 часа ујутру прећи у напад.
Пријатно изненађена одлуком команданта Прве армије, Врховна команда, која је и сама сматрала да је наступио прави тренутак, издала је истог дана заповест за општу противофанзиву. Заповест је гласила:

"Из саслушања многих непријатељских бегунаца види се да су код непријатеља наступиле тешке прилике и то како у погледу исхране и снабдевања, тако и у физичкој исцрпљености његовој. Да би се искористио овај моменат слабости код непријатеља, а морал и дух код наших трупа подигао

                                                               Наређујем

да сутра, 3. децембра све три армије и трупе Ужичке војске на левој обали Западне Мораве енергично нападну непријатеља на својим фронтовима и принуде га на повлачење.
Трупе Одбране Београда остају на својим положајима, обезбеђујући десни бок и позадину Друге армије.
Односно почетком напада, везе и узајамног потпомагања, команданти армија ће ступити у споразум.
                                                       
                                                                                      Војвода Р. Путник"

Тако је, управо у тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вести о слому српске војске и када је командант аустроугарске Пете армије Либоријус Франк припремао свечан улазак у Београд, отпочела велика рудничка противофанзива, која је довела до најсјајније српске победе у Првом светском рату. Њен иницијатор је био командант Прве армије генерал Живојин Мишић. Почела је у тренутку када је Пета армија због рокирања на североисток била неколико дана ван дејства и када је Шеста армија, иако је код њених трупа наступила клонулост, "почело да се преко мере истеже" на фронту Прве армије и Ужичке војске.
Поласком у напад баш 3. децембра српска Врховна команда је остварила пуно стратегијско изненађење и тиме стекла преимућство од пресудног значаја за коначни исход битке.

Трећег децембра у 7 часова ујутру, после снажне артиљеријске припреме, главне снаге српске војске кренуле су на аустроугарску Шесту армију. Носилац напада била је Прва армија. Она је у року од три дана разбила аустроугарски 16. корпус на Сувобору. Затим, благодарећи великој иницијативи, познатог дисциплинарца, а још већег хероја, команданта Дунавске дивизије I позива пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе, брзо надирући ка Ваљеву створен је дубок клин у противничком фронту. Тиме су натеране и остале снаге Шесте армије на брзо повлачење, пред суседном Трећом армијом и Ужичком војском. Тако је остварена идеја маневра Врховне команде.

Први период гоњења тученог непријатеља завршен је 8. децембра ослобођењем Ваљева. Али, тада је већ владала озбиљна криза на линији Варовница - Космај, на фронту Одбране Београда. Али, противник је своју снагу овде испољио касно. Закаснио је у свом маневру пуна три дана. У том циљу паралисања те кризе, настаје хитно сложена акција промене операцијског правца Друге армије - са колубарског на београдски правац. Већ ноћу 5/6. децембра упућена је прво Тимочка дивизија I позива да ојача Одбрану Београда, а у ноћи 8/9. децембра и Моравска дивизија I позива. А одатле, славом овенчани трећепозивци ("Седе чике") успешно су одбијале низ ноћних и дневних јуриша на Варовницу. Истина, Космај је пао, али је већ 8. децембра повраћен ангажовањем Тимочке дивизије из усиљеног марша непосредно у напад.

Ту компликовану промену операцијског правца Друге, а затим и Треће армије, омогућили су сјајни успеси Прве армије на Сувобору. Тако је 10. децембра почела Београдска операција, у којој је натерана и непријатељска Пета армија на повлачење из Србије. Последње делове Шесте армије протерала је Прва армија из Србије 12. децембра на фронту Шабац - Лозница. Ужичка војска је то обавила 10. децембра, и најзад, продором Коњичке дивизије у Београд 15. децембра, завршена је Колубарска битка.

У Директиви српске Врховне команде, издатој 16. децембра 1914. године, стајало је да је непријатељ "потучен, растројен и побеђен и дефинитивно отеран са наше територије". У исто време, у намери да спасе част и престиж велике силе, Беч је пораз на Колубари и безглаво напуштање Србије настојао да представи делом "тактике једног светско рата" у коме је простор Балкана представљао само "споредно ратиште".

О исцрпљујућим борбама и озбиљности ситуације на српском ратишту упечатљиво су сведочиле бројке. Српска војска је заробила 323 аустроугарска официра и 42.215 подофицира и војника, запленила 43 заставе, 142 топа, 71 митраљез, око 60.000 пушака и велику количину војне опреме. Подаци о српским губицима нису ни данас утврђени. Борбе су показале у којој је мери српска војска озбиљан противник, а њени команданти способни. Колубарска битка, завршена је победом, која је задивила савезнике и уплашила противнике. Крајем 1914. године у Србији је било око 70. 000 аустроугарских заробљеника, међу којима је преко 20. 000 било југословенског порекла.

Губици српске војске у Колубарској бици (по неким подацима) су:

• Погинулих - 22.000
• Рањених - 91.000
• Заробљених - 19.000

Укупно је 153.373 војника 2.110 официра i 8.074 подофицира избачено из строја.
Из чувеног Скопског ђачког батаљона "Батаљона 1.300 каплара" у Колубарској бици погинуло је око 400 ђака и студената.

Може се рећи да је Колубарска битка извојевана захваљујући и мајсторском руковођењу српског командовања - Путника, Мишића и других. Најзначајнију улогу у овој бици одиграла је, без сумње, Прва армија и њен командант Живојин Мишић, који је за то, три дана по завршетку битке, добио чин војводе.

Битке на Церу и Колубари уврштене су у програме војних академија  и изван Европе.  
  

 

Филм који подсећа, учи и опомиње

Документарно-играни филм „Ваљевска болница 1914 – 1915“, аутора Слободана Раковића, новинара из Ваљева, премијерно је приказан у среду, 3. децембра, у Центру за културу у Ваљеву.

Сала је била препуне гледалаца, који су се на 75 минута, колико је трајао филм, вратили у историју, у време када је Ваљево било град – болница, пуно рањених српских и аустроугарских војника, у Ваљево у коме је харао пегави тифус.

Поред великог броја изјава стручњака који су се бавили овом темом, у филму је коришћен и обиман документарни материјал.

Поетичност филму дају приче две хероине тог доба. О страдању у Ваљеву сведоче српска сликарка Надежда Петровић, која је била болничарка у ваљевској болници, где је од тифуса преминула и Енглескиња Флора Сендс. Надежду и Флору играју Нела Михаиловић и Тамара Тијанић.

Може се рећи да је аутор својој земљи, а пре свега свом граду подарио драгоцен филм, који ће подсећати, учити и опомињати, да се велико страдање у Ваљеву од јесени 1914. до пролећа 1915. никада не заборави.

 

 

Фотографије са премијере филма "Ваљевска болница 1914 - 1915." 

 

 

 

 

 

 

 

 

Трејлер за филма "Ваљевска болница 1914 - 1915." аутора Слободана Раковића

 

Колубарска битка - II део

Трупе аустроугарског 15. и 16. корпуса предузеле су енергичан напад у правцу Маљена и Сувобора. Због снажног непријатељског притиска на лево крило Прве армије, командант Сувоборске групе предложио је Мишићу да пројектовани напад ове групе према селу Планиници одложи и Мишић је то усвојио. Због неповољног развоја ситуације и Врховна команда је одустала од намераваног преласка у општу противофанзиву.

Непријатељ је 24. новембра успео да обухватним нападом разбије Маљенски одред и заузимањем  Маљена створио је јак ослонац за обухватни маневар према Сувобору и Игришту.
Лево крило Прве армије било је опасно угрожено и присиљено да се повије на Игриште и Бабину главу.

Сутрадан, 25. новембра, непријатељ је на фронту Друге армије постигао значајан успех - заузео је Враче брдо и Човку, због чека се лево крило Друге и десно крило Треће армије повикло на положаје Зеоке - Барзиловица.

У четвородневном жестоком Сувоборском боју (од 25. до 28. новембра) и поред нападних акција и упорне одбране јединица Прве армије, противник је 28. новембра успео да овлада Шиљковом косом, котом 881 и Бабином главом. Губици су били веома велики, па је морал трупа у неким дивизијама поново поколебан.

Пратећи развој ситуације, Мишић је дошао до закључка да би направио неопростиву грешку, ако би и даље целу армију под борбом повлачио с положаја на положај и бранио сваку стопу земљишта, јер трупе, прелазећи стално из одступног марша у одбрану, не би имале времена "да застану, да се уреде, одморе и дођу к себи..." Због тога је, противно наредби Врховне команде, одлучио: да своју армију извуче из непосредног додира с непријатељем и благовремено је повуче на положаје испред Горњег Милановца, да је на тим положајима прикупи, нахрани и одмори, да би, у погодном тренутку, могла прећи у напад. У том циљу издао је 26. новембра командантима дивизија поверљиво наређење за повлачење, нагласивши да све дивизије упорно бране дотадашње положаје док се не нареди извршење наредбе о повлачењу.

У таквој ситуацији даља одбрана Сувоборског положаја била је немогућа. Зато је генерал Мишић донео далекосежну одлуку: да Прва армија 29. новембра у 4 часа почне повлачење на положаје северозападно од Горњег Милановца (Липа - Главица - Шаре). Када је о томе у 21.30 часова обавестио начелника штаба Врховне команде, војводу Радомира Путника, он се с тим није сложио. Настао је драматичан телефонски разговор. Отпор војводе Путника да прихвати одлуку генерала Мишића (у погледу релативно далеког повлачења Прве армије) био је заснован на томе да би  у том случају неминовно било повлачење и осталих армија, а нарочито Одбране Београда. Међутим, после Мишићевог писменог образложења, Путник је увидео веома тешко стање Прве армије (нпр. Дринска дивизија I позива била је сведена на 4.000 бораца, заправо на један пук; затим, кроз завојиште Дунавске дивизије I позива за последња три дана прошло је 1.800 рањеника, пад морала и угроженост бокова армије) па је одлуку о повлачењу армије одобрио. Том најсмелијом одлуком у току Колубарске битке, Врховна команда је наредила, 29. новембра 1914. године, да се све три армије повуку на падине Букуље и Рудника, а Одбрана Београда око 40 км јужно, на линији Варовница - Космај. Овим повлачењем учињен је огроман преокрет у стратегијској ситуацији.

Када је 30. новембра генерал Поћорек сазнао за повлачење српске војске, поново је пао у заблуду да је она дефинитивно потучена. Тако уместо најхитнијих припрема за удар на слаб фронт Одбране Београда као и надирање Шесте армије падинама Рудника, Поћорек је наредио да елитну 29. дивизију упути у Београд ради параде, коју ће и он личним присуством увеличати бар 3. децембра 1914. године. То су биле кардиналне оперативне грешке, фаталне за аустроугарску Балканску војску.

На новим положајима, закратко ослобођена од притиска непријатеља, Прва армија добила је време неопходно за предах. Из Француске и Грчке стигла је артиљеријска муниција, војска се неколико дана одмарала, а јединице су биле попуњене новим борцима - регрутима. За само неколико дана подигнут је борбени морал бораца, док је скраћивање фронта резултирало бољим груписањем јединица. Одлучивши се за судбоносну одбрану, Србија је у борбу послала ђаке, подофицире из војне школе у Скопљу, чувених 1.300 каплара. Они су посебно утицали на морал у измученој српској војсци.

Уверен у могућност преокрета, генерал Мишић је наредио да српска војска, 3. децембра 1914. године крене у противнапад. Иста уверења делила је и српска Врховна команда, спремна да заповест за напад истовремено изда и другим армијама, као и Ужичкој војсци. Тако се догодило да су истог дана када је аустроугарска војска тријумфално марширала Београдом, српске јединице започеле одлучни противудар. 

 



  

Културни догађаји посвећени обележавању стогодишњице Великог рата

Значајан културни догађај, у години обележавања стогодишњице Великог рата, је филм новинара Слободана Раковића "Ваљевска болница 1914-1915."
Ваљевску болницу, многи називају "битком" вођеном од јесени 1914. до пролећа 1915. године. Непријатељ је био снажан, јак, наизглед непобедив, звао се пегави тифус. Харао је Србијом, а град Ваљево је постао град болница и град великог страдања.

Премијера документарног филма Слободана Раковића "Ваљевска болница 1914-1915." одржаће се у среду, 3. децембра у 20 часова у Центру за културу Ваљево.

Сећањем на жртве, јуначку борбу, до тада невиђену хуманост лекара, болничара и добровољаца, заједничке патње војника две зараћене војске сачуваћемо од заборава једну од највећих трагедија у Србији за време Великог рата трагедију која се звала и која се зове "Ваљевска болница".

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Чињеница брани истину

Сећање чува од заборава. Упамћено и забележено постаје чињеница. Чињеница брани истину.

Аутентична сведочења српских војника, учесника Колубарске битке:

 

Радослав Веснић био је професор, директор гимназије, управник Народног позоришта у Београду и Новом Саду, редитељ, глумац, романсијер, приповедач, новинар...
Био је почасни грађанин Париза и носилац високих одликовања, међу којима су Златна Обилићева медаља за храброст и Орден француске Легије части.

"...Па онда - Колубара. Ноћу се повлачимо, дању дајемо отпор...Ту сам видео војводу Мишића. Повлачимо се. Очајни узвици и цика жена и деце нису престајали. Ратници исцрпљени двомесечним борбама на Дрини и Гучеву, увукли главу у врат. Срамота их од народа, али свему има краја па и њиховој моћи и снази...
...Ето Мишића на Рибничком мосту. Обраћа се првој групи војника:"Куда сте наврли? Срам вас било! И ви сте Срби! Од кога бежите? Од Швабе, најгорег војника на свету. Бежите, иако сте тукли Турке и Бугаре и те исте Швабе. Бежите и газите своје жене и децу..."
...Војници оборили главе, нико не сме да проговори. Још не знају ко је. Један упита:"Ама, је ли то онај Мишић из Струганика?" А затим више за себе рече:"Изгубили смо ред, па смо изгубили и памет..." Војска застаје, групише се око Мишића. А он говори:"Побогу, браћо, освестите се и уразумите се. Зло је за све нас, ако се растуримо. Док смо заједно моћи ћемо да бранимо и твоју и моју кућу..."

 

 

Драгољуб Миловановић одликован је, за изванредно командовање водом у четвородневној бици на Рајцу и за изузетну личну храброст у борби прса у прса и сналажљивост приликом пресецања пута и опкољавања непријатеља на путу према Мионици, Карађорђевом звездом са мачевима.

"...Запутили смо се према Такову, али смо се задржали на Рајцу. Аустријанци надиру. Иду према Славковици. Стиже наредба да по један вод Дунавске дивизије иде у напад не би ли збунили непријатеља и омогућили да се наша артиљерија повуче. Крене мој вод. Улетели смо у борбу. Командир вода, резервни потпоручник Павле Алексић је рањен...
Наредише ми да ја, поднаредник Драгољуб Миловановић, преузмем команду вода...
...Цео дан се потискујемо, они нас, ми њих. Сва оруђа су у борби. Грме топови. Жестоко бранимо Рајац. Заобиђем с водом с леве стране, косом, па распалим по Аустријанцима. Заробисмо читав вод. Наши испитују колико их је, али ниједна вест није добра - много их је, све их је више, као да извиру од некуд...
...У то време је Живојин Мишић преузео команду Прве армије. Назад више нико није могао, војска се прегруписала и морали смо само напред. Отуда и овако жилава борба на Рајцу. Пођосмо у офанзиву, потискујемо Швабе према Мионици. Мој вод им, крећући се косом, препречио пут. Падали су као снопље..." 

 

 

 

Тадија Рајчић носилац је десетак српских и француских ратних одликовања.

"...На моје очи погинули су последњег дана августа и првог септембра оне сурове и поносне 1914. године - браћа Рибникар, Дарко и Владисав.
"На домаку реке Дрине плаве, младе своје изгубише главе - новинари браћа Рибникари."
Та се песма певала на Мачковом камену и касније у беспућу кроз албанске врлети, па и на Крфу и у Солуну...
...Али, нису браћа Рибникари једини знаменити људи чију сам смрт видео. Било их је доста. На стотинак метара од мене покошен је Димитрије Туцовић, на Врапчевом брду. Он је био резервни поручник, а ја активни. Био сам командир митраљеског одреда Четвртог пешадијског пука "Стеван Немања". Штитио сам повлачење Другог, Осмог и Деветог пука. Непријатељ је надирао са десет пукова. Борба на живот и смрт трајала је непрекидно шест дана и ноћи. Туцовића нисмо могли да сахранимо четири дана. Борбе су биле без предаха. Тек кад смо се ослободили притиска, сахранили смо га...Много смо људи изгубили у тој бици..."

 

 

 

Миладин Милетић био је рођени бомбаш.  

"...Позове ме командир чете и каже:"Милетићу, узми два војника, па преко Колубаре. Извиди где су Швабе." Узмем Милана Радивојевића, комшију из Милутовца, и Јеврема Мишића, из суседних Страгара, па на обалу Колубаре. Одсечемо једно подугачко стабло, повалимо га у воду и држимо се, док штапом меримо дубину воде. Одатле, с друге стране реке, пузимо уз брдо Стриковац. Одједном, швапски митраљез поче да "везе". Чујемо зујање метака. Наши одговарају равном мером. Нађосмо се између две ватре. Не зна се која је опаснија. Али, жалије нам некако да погинемо од метака наших војника...
...Дође ми да се окренем и викнем нашима:"Да ли сте паметни? Знате ли шта радите?! Послали сте три војника у извиђање, а сада пуцате у њих..." Али ћутимо и пузимо уз брдо. Кад смо дошли на стотинак метара од швапског митраљеског гнезда, наш митраљез умукну. То је због нас, приметили су нас, престали су да гађају и чекају шта ћемо да урадимо...
...А шта ми можемо да урадимо, него да кренемо још коју десетину метара, да пужемо, немо, без речи...Договарамо се погледом. Радивојевић и Мишић су толико пута опробани у окршајима, да им је ово дошло као вежба! Кад смо били на око тридесет метара, онај митраљез још сипа ватру. Још мало, само који минут, и никад се више нећеш огласити - шапућем у себи. Причекам који секунд, па кад су прошли Радивојевић и Мишић, очима се договорисмо да истовремено бацимо три бомбе. Мајко моја, који секунд касније, као да се планина цепа. Врх је био обавијен димом. Чуло се запомагање, јауци су допирали са врха. Чим се дим разишао, викну сам:"Лево крило напред! Подигли смо се нас тројица и у неколико скокова нашли се испред рањених и унезверених Шваба...
Ту смо заробили 36 војника и једног подофицира. Онај митраљез смо заувек ућуткали. Наши су с друге стране реке све посматрали и убрзо затим је цео пук био на вису.Ту смо их сачекали и предали заробљенике и њихово оружје..
Нешто касније, кад на територији Србије није било више ниједног непријатељског војника, осим мртвих и заробљених, био је постројен пук. Командант пука лично, питао је војнике - ко заслужује да добије Карађорђеву звезду. Војници су у један глас изговорили моје име. Моји другови, Радивојевић и Мишић, добили су Златне Обилићеве медаље за храброст. Тако је то било..."   
    

Из књиге Антонија Ђурића "Солунци говоре"

КОЛУБАРСКА БИТКА: Србија се претворила у смрт, глад и несрећу

 

 

Позна јесен 1914. године, земља разорена ратом. Изнемогла војска и народ су се нашли на тешком искушењу. Колико човек може да издржи, где су му границе. Србима је једина граница, до које се по сваку цену морало ићи, била слобода. Кажу снег је прекрио Маљен, хладне кише непрекидно падају, надошле су Колубара и Љиг. Сурова је била та позна јесен  1914. године у Србији. Војници боси у поцепаној униформи, прати их прозебао и измучен народ у збеговима, беже од непријатеља. Зна народ да им је уз војску најсигурније, осећају заштиту иако тој истој војсци отежавају пролаз и закрчују им ионако блатњаве и непроходне путеве. Исцрпљени војници узимају децу из наручја уморних мајки и носе их, носе их и показују им топове, да би мајке предахнуле и прикупиле снагу, неизвесност је једино што их чека. Србија се претворила у смрт, глад и несрећу.

КОЛУБАРСКА БИТКА  I део

Одбрамбена линија српске војске, која је била утврђена по групном систему, затварала је све правце који из долине Колубаре и са Дрине воде у унутрашњост Србије и пружала повољне услове за одбрану, јер су надошле реке (Колубара и Љиг) представљале озбиљну препреку непријатељском надирању, нарочито на подводном и мочварном делу доњег тока Колубаре.

Једино су били осетљиви положаји Друге армије на Врачем брду и Човки, који су представљали испадни угао целог српског одбрамбеног фронта, па их је непријатељ могао тући унакрсном артиљеријском ватром.

Нада српске Врховне команде да ће се непријатељске трупе, које су 16. новембра широким фронтом избиле на Колубару и Љиг привремено задржати иза ових, у то доба године, доста јаких водених препрека, није се остварила.

Мада је знао да је премореним и проређеним трупама Балканске војске одмор био преко потребан, генерал Поћорек је наредио да Пета армија и 13. корпус Шесте армије продуже напад без задржавања ради заузимања висова на десној обали Колубаре, док је само 15. и 16. корпус Шесте армије задржао у широј области Ваљева ради одмора.

Овим нападом Поћорек је тежио с једне стране, да Србима онемогући прибирање и одмор, а, с друге стране, да се дочепа железничке пруге Обреновац – Лајковац – Ваљево и њоме снабдева своје трупе уместо блатњавим и местимично непроходним путевима.

Он је при томе рачунао да се на десној обали Колубаре налазе само српске заштитнице, а да се главнина повлачи ка Аранђеловцу и Крагујевцу.

Поступајући по овом наређењу Пета армија је наступала широким фронтом према одсеку Лајковац – Обреновац, а 13. корпус  Шесте армије преко Колубаре према Љигу. Развиле су се огорчене борбе на обалама Колубаре и Љига, нарочито код Врачег брда и Човке, које су бранили делови српске Друге армије. Непријатељ је успео да заузме село Конатицу и Лазаревац, али се српска одбрамбена линија и даље успешно држала.

Пошто се уверио да се на овим положајима налазе главне српске снаге, генерал Поћорек је увео у битку 15. и 16. корпус

Видевши да неће моћи да се одупре снажном непријатељском притиску генерал Мишић је у току ноћи између 21. и 22. новембра повукао своју армију на линију Сувобор – Љиг. Сматрајући да је напад најбоља одбрана, он се одлучио да још у току 22. новембра с ојачаном Сувоборском групом  (Дунавска дивизија I и Дунавска дивизија II позива) пређе у напад у правцу села Планинице и у том циљу издао је јединицама потребно наређење.

Да би побољшала ситуацију код Прве армије, Врховна команда ју је ојачала Дринском дивизијом I позива која је до тада била у саставу Треће армије. У исто време, сматрајући да се коренит преокрет у ситуацији може постићи само општом против-офанзивом, послала је наређење Другој и Трећој армији и Ужичкој војсци да се припреме за напад.