Србија у Великом рату: фебруар 2015

Ваљево

Једна од најдраматичнијих епизода у Србији за време Великог рат, била је епидемија пегавог тифуса.

Град који је највише осетио сву несрећу и трагичност ове пошасти било је Ваљево. Специфично је то што се период велике епидемије, која је после славне Колубарске битке харала Србијом, најчешће, назива Ваљевска болница.

Због свог географско положаја и близине фронта, Ваљево је постало центар за збрињавање рањеника. Поред њих, овај градић је прихватао и избеглице из Мачве и других делова Србије у којима је Аустроугарска војска чинила најстрашније масакре и злочине. Због великог броја настрадалих и избачених из строја, српској војсци је била потребна допуна јединица на фронту, тако да је Ваљево било и пролазна станица новим војницима који су хитали на фронт у помоћ својој браћи.

Стицајем свих ових околности број становника у тадашњем Ваљеву се десетоструко повећао. По неким подацима Ваљево је било градић са 8.000 до 10.000 становника. У једном тренутку тај број је износио 100.000 људи.

Што се тиче војног санитета са којим је Србија ушла у Први светски рат, ситуација је била веома тешка, јер су га балкански ратови драстично ослабили. У војном санитету било је само 595 лекара, од тога 390 је послато на фронт, а 205 их је остало у позадини. До тада се није десило да нека земља са тако малим бројем лекара уђе у рат.

Уочи Првог светског рата у Ваљеву су биле две болнице: Окружна градска болница, чији је управник био др Селимир Ђорђевић и Дринска стална војна болница, чији је управник био др Павле Војтех.

Увидевши, на самом почетку рата, да ће бити потребан велики број болесничких постеља, град је припремио још 11 зграда, са 201 одељењем и укупно 2.210 кревета. Али врло брзо је цело Ваљево постало болница.

Већ после огорчених борби на Церу, Мачковом камену, Гучеву и Јадру остало је више од 12.000 наших рањеника, који су пребацивани и размештени по болницама у Ваљеву. Овде су стизали скоро сви рањеници, а одатле је требало да се, после указивања прве помоћи и хитних хируршких интервенција, распоређују по болницама у другим местима. Тако је Ваљево постало прихватни рањенички центар позади војске. Тежи болесници су транспортовани у болнице по унутрашњости, а лакши задржавани у Ваљеву и после оздрављења враћани на фронт. Да би се тај посао успешно обављао, на 8.000 рањеника требало је око 150 лекара, а њих није било ни приближно толико. Након извесног времена почели су да недостају лекови, санитетски материјал и инструменти. Убрзо је било неопходан већи број кревета, него што је било, па су за смештај оболелих и рањених биле заузете школе, хотели, кафане, магацини, магазе и друге веће јавне просторије. Смештајни капацитети ни тада нису били довољни да прихвате све, па су неки смештани и под шаторе. Рањеници су веома често лежали на патосу, негде на сламњачама, а негде само на слами, са или без покривача.

У то време Ваљево је имало само 25 лекара и већи број помоћног медицинског особља и добровољних болничарки. Поред лекара нарочито значајан допринос давале су жене добровољне болничарке: Ната Војтех (супруга др Павла Војтеха), Милица Стојшић, Катарина Поповић, која је умрла лечећи оболеле од тифуса, Цвета Аврамаовић, Смиљка Цветојевић, Најпознатија међу њима била је сликарка Надежда Петровић, која је, такође, умрла лечећи оболеле од тифуса. Драгоцена је била и помоћ сестара Дабић, Лепосаве Томић, бабице Ђукановић и многих других.

Болничарка, сликар Надежда Петровић са санитетским особљем Ваљевске болнице

Суочена са тешким стањем, Српска влада је морала да огласи потребу за епидемиолозима и другим искусним лекарима, прво преко својих дипломатских представништава, чак и преко обавештења која су у страној штампи циркулисала, нпр. 2. новембра 1914. у „Тајмсу“.

Организована помоћ на међународном нивоу почела је да стиже од марта 1915. године, мада је појединаца и добровољних мисија било још од августа 1914. Међу првима је пристигла Руска болница.

Непосредно пред Колубарску битку дошло је до евакуације Врховне команде, војске и великог дела становништва из Ваљева. После чувене седнице Владе и Врховне команде, у згради данашњег ваљевско суда, 8. новембра 1914. године, уз тешке рањенике и болеснике остали су др Аврам Винавер, задужен да преда болницу Аустроугарима, др Баћевић и руска докторка Сошинска са болничаркама. Непријатељ је у окупираном месту сместио своје рањене и болесне који су, по завршетку Колубарске битке и повлачења аустроугарске војске из Србије и Ваљева, остали у граду и постали језгро епидемије тифуса.

Ситуацију је још више погоршавао недостатак довољних количина хране, лекова и санитетског материјала, па и вате и памука. Уместо њих на ране је стављана и прокувана слама. Није било довољно ни сапуна, а камоли каквих детерџената и других хемикалија за прање рубља. Скоро свакодневно су и даље пред ваљевске болнице стизале колоне рањеника и болесника са фронта. Тако је Ваљево постало једина варош у Србији која је у тим ратним данима имала и двоструко више становника него сталних житеља уочи рата.

Први случајеви пегавог тифуса примећени су током октобра и новембра месеца да би зима 1914/1915. значила време незапамћене епидемије на овим просторима. Пегавац или „Историјски тифус“ како су га називали ратни хроничари је тешко акутно обољење у виду инфекције крви, изазива га бактерија коју носи бела ваш. Преноси се са човека на човека. Превентивне мере није било могуће спровести због сталне покретљивости наше војске и недостатка ефикасне вакцине.

На самом почетку је само мали број људи показивао знаке сличне грипу. Мучили су их јака главобоља, кашаљ и дрхтавица. После двадесет четири сата под високом температуром и стравичним боловима у ногама и леђима, готово уопште нису могли да се крећу. Лепљива бела слуз накупљала им се у устима и грлу и брзо им облагала језик. Четири до пет дана касније, ружичасти осип појављивао им се на грудима и брзо се преображавао у љубичастоцрвене набубреле пеге. Жртве су често падале у бунило или се увијале од разорних болова у удовима, многи су добијали необуздане проливе. После седам дана висока температура нагло је спадала, а болесници су се обилно знојили. Током следећих дана грозница се више пута нагло појављивала и нестајала. Преживели су најчешће личили на живе костуре. Болест се попут шумског пожара ширила међу вашљивим људима примораним да се збијају једни уз друге током хладних ноћи да би се угрејали. Све ове тешкоће најчешће је пратила гангрена. Кад су први болесници почели да умиру, стотине других већ су показивале ране знаке болести. Епидемија се нагло ширила, тако да је захватала и становништво.

У децембру 1914. и јануару 1915. године мало број страних здравствених радника стигао је у Ваљево. Међу првима стигла је холандска мисија са др Аријусом ван Тинхофеном на челу. Тинхофен је био на дужности главног хирурга Ваљевске војне болнице. Следећи су дошли Алберт Кук и Бартон Кукингем, амерички лекари.

„Колико год хирург био вешт и домишљат, његови напори овде су мање-више узалудни“, написао је утучено Кукингем. „Наша стопа смртности је висока зато што јадници немају шта да једу у постоперативном току...Ми смо им понекад куповали јаја и млеко, али од наших плата нисмо могли да хранимо читаву болницу“.

Амерички новинар, Џон Рид, описујући ваљевску боллницу каже:

„Постојала је страшна соба, пуна људи са тифусном гангреном, ужасном болешћу...код које месо трули и кости се мрве. Једина нада да се она заустави у томе је да се оболели део ампутира...Месо би отпадало док гангрена не би захватила срце и мозак, а онда би дошла смрт у страшној агонији.“

Умирало се масовно. Умирали су како војни обвезници тако и цивили. Остало је забележено да је крајем децембра 1914. године у Ваљеву дневно било од педесет до сто сахрана. Смртност је била деведесет посто.

Епидемија се морала зауставити. Српска влада, 9. фебруара 1915. године, шаље депешу Великој Британији са апелом за помоћ. Већ 10. фебруара, Велика Британија образује екипу лекара коју предводи др Вилијам Хантер. Он тражи информације о врсти тифуса и са потпуним подацима, спремно долази у Србију. Овој екипи је њихова влада наредила да се не упуштају у лечење, већ да сагледају епидемиолошку ситуацију и да на основу тога дођу до коначног решења. Захваљујући том рационалном приступу, успели су да епидемију ставе под контролу.

У томе је велики допринос дао лекар британског тима др Стамерс, који је направио познато „Српско буре“.Он је ову справу осмислио на основу знања из литературе, али и сопственог искуства у Бурском рату.

Српско буре је направа за стерилизацију, дезинфекцију и дезинсекцију одеће, постељине и свега онога што је било узрок инфекције. То је било обично буре где се вода загревала на 100 степени целзијуса и слободна водена пара је струјала кроз одећу сложену у бурету. Састоји се од металног казана на постољу испод кога је огњиште, затим се на казан ставља дрвено буре са рупама на дну ктоз које пролази пара. У буре се одозго стави одећа која се тако пари и чисти од вашки и њихових јаја. Две недеље после 16. марта 1915. године, када је започета употреба српског буретa, резултати су били добри, број оболелих је износио 230 људи, да би половином маја тај број спао на просечних 115. Свему томе допринело је и девет тачака др Хантера и увођење „Дезинфекционог воза“ који су били састављени од купалишта и који су вршили чишћење постељине, медицинских инструмената, а у њима су се вршиле вакцинације.

Према неким подацима за само седам месеци, колико је трајала ова епдемија, у Ваљеву је од пегавца умрло 26 лекара и више од 9.000 војника и цивила. Од тог броја око 3.500 били су војни обвезници. Међу страдалим нашли су се ваљевски лекари: др Драгиња Бабић, др Селимир Ђорђевић, др Павле Војтех, Убаљанин др Хранислав Јоцић и још њих седамнаест.

Од пегавца је умро 21 српски лекар и 5 страних лекара.

Било је то доба у коме су лекари показали, до тада, невиђену хуманост. Овај период многи називају периодом великог страдања и великог хуманизма.

Ово су последње речи др Живана Влајића, записане у његовом дневнику непосредно пред смрт:

„Малаксао сам. Легао бих, али како да легнем када је толико очију упртих у мене. Њима морам да помогнем, а мени како Бог да.“

Из сећања не смемо да избришемо ни име Јеврејина америчког порекла, др Самјуела Кука, који је одбио да себи убризга последњу вакцину притив ове опаке болести, тврдећи да је она потребнија српским војницима и тако је и сам постао жртва ове болести.

Велики допринос у сузбијању епидемије имали су како српски лекари тако и здравствене мисије из Француске, Русије, Енглеске, Шкотске, Белгије, Америке, Холандије...

Трагедија која је задесила српски народ, у Великом рату, била је готово митолошка. Из једне катастрофе ишло се у другу, још трагичнију. Тако ни епидемија пегавог тифуса није било последње зло, на путу до слободе, српског народа. Чекало их је још веће и трагичније, до тада незапамћено у светској историји, чекало их је повлачење преко Албаније...

Фотографије из књиге холандског лекара Аријуса ван Тинхофена