...све су несрећне на сличан начин

У Србији све виђеније породице личе једна на другу, све су несрећне на сличан начин. 

Можда би овако и Толстој рекао, да је писао о српским породицама.

Породица, једног од наших најславнијих војсковођа, војводе Живојина Мишића прошла је трновит пут.  О њиховом животу, судбини, страдању, победама и поразима говоре Ваљевци, глумци градског позоришта „Абрашевић“ заједно са ученицима Ваљевске гимназије у представи „Мишићи“. Причу о Мишићима казује жена војводе Мишића, Лујза Мишић. Немица пореклом у браку са српским војводом имала је шесторо деце, три сина и три ћерке: Радована, Александра, Војислава, Елеонору, Олгу и Анђелију.

Премијера представе „Мишићи“ била је 15. децембра 2014. године у Ваљеву на сцени Центра за културу, у оквиру програма обележавања стогодишњице Првог светског рата и Колубарске битке.

Недавно, тачније 20. марта 2015. године, у оквиру програма обележавања Дана града Ваљева, ваљевска публика и гости Ваљева могли су да погледају и њену репризу.

Гледати представу о Мишићима у Ваљеву, у Центру за културу поред Колубаре, слушати причу од ваљевских глумаца права је привилегија. Имате утисак да сте се, на два сата, вратили кроз време и да пред својим очима гледате аутентичне ликове, слушате аутентичан говор и боравите на аутентичним местима.

После пуних 100 година од Великог рата, многима, а пре свега млађим генерацијама, преко драме „Мишићи”, која је настала по мотивима из мемоарске, романескне и историјске грађе, први пут се говори и о трагичној судбини војводине породице.

Редитељ Мирослав Трифуновић, који је заједно са Тамаром Јаковљевић радио на драматизацији текста, у представу је укључио скоро 40 глумаца. Главни лик је војводина супруга Лујза Крикнер Мишић, коју је изванредно одиграла глумица Катарина Вићентијевић – кроз чију животну линију се прелама судбина њеног вољеног и поштованог супруга, три сина и три кћерке.

Мало је познато да је Живојин Мишић говорио четири светска језика и да му је животно гесло било „Не стајати ни у смрти”. Исповест о злој коби његове породице препуштена је Лујзи Крикнер, која се за њега удала још док је била ученица другог разреда гимназије.

Чињеницу да је кроз вене њихово шесторо деце текла српска и немачка крв многи су узимали као повољну околност у тешким ратним временима. Међутим, дешавало се нешто сасвим супротно. Судбине војводиних синова биле су окрутне и трагичне.

Најстарији син, Радован, родио се 1887. године у Београду. Радио је као чиновник Народне банке у Београду. Био је комита пре него што се 1912. године заратило против Турака. Као резервни коњички потпоручник учествовао је у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године. У другом светском рату, априла 1941. године, заробљен је у Фочи као резервни потпуковник и интерниран у Немачку у заробљеништво. Прошао је кроз седам логора. Умро је 26. јула 1945. године у Нирнбергу, само три дана пре поласка заробљеничког транспорта за Београд.

Средњи, Александар, рођен је 1891. године у Београду. Као питомац Војне академије учествовао је у балканским ратовима, а као коњички капетан у Првом светском рату. После рата провео је неко време као официр, а потом је био управник Врањске бање. На почетку Другог светског рата, као мајор краљевске југословенске војске, нашао се у четницима Драже Михаиловића као командант батаљона. Заробљен је у немачкој офанзиви у Струганику. И поред подсећања да му је мајка Немица у затвору је одбио понуду за сарадњу са њима. Стрељан је по пресуди Немачког ратног суда 17. децембра 1941. године у околини Ваљева.

Трећи син војводе Мишића, Војислав, родио се 1901. године у Београду. Са четрнаест година постао је питомац Кадетског корпуса у Полтави у Русији, у којем се задржао све до пред почетак Октобарске револуције 1917. године. Након доласка из Русије школовање је наставио у Итн колеџу близу Виндзора у Енглеској, где се оспособио за инжењера хортикултуре. До Другог светског рата живео је и радио у Александрову у Македонији, где је имао велику фирму. Одмах после окупације определио се за партизански покрет. Био је комесар чете у Колубарском батаљону Ваљевског партизанског одреда. На превару, брат Александар га је довео у Струганик и држао у некој врсти заточеништва. Касније је илегално живео у Београду где је ухапшен и био затворен у бањичком логору, одакле је пуштен на молбу мајке. Учествовао је у завршним борбама за ослобођење земље. Међутим када се изјаснио за Резолуцију Информбироа, послат је на робију на Голи оток. По повратку са робије радио је као стручњак за хортикултуру у Градском зеленилу у Београду. Умро је 29. августа 1974. године у Београду.

Три војводине кћери Елеонора, Олга и Анђелија, све време су биле језгро породице и у свим трагичним догађајима који су пристизали један за другим настојале да очувају дозу оптимизма и вере у живот и боље сутра. Велики потпорни стуб породице Мишић била је Лујза које је 1943. године из протестантске прешла у православну веру, добивши име Магдалина.

Носеће улоге у представи, поред сјајне Катарине Вићентијевић, имају Драган Лукић, Бранко Антонић, Петар Нинић, Љубивоје Марковић, Ангелина Лукић, Мирослав Мандић, Горанка Калембер Лучић и Божидар Милић.

Верујем да ће ова сјајна представа бити на репертоару и у неком од београдских позоришта, јер њена тематика, глумци, редитељ и остали ангажовани на њеној поставци то заслужују.

Али оно што се зове „душа“ представе, најбоље се осети само онда, када се игра на даскама позоришне сцене поред Колубаре.

Из представе "Мишићи"