Српски уметници у Великом рату

 

 

 

 

Владислав Петковић Дис је рођен 27. фебруара (по старом календару), односно 10. марта (по новом), 1880. године у селу  Заблаћу код Чачка, као девето од тринаесторо деце Димитирја и Марије Петковић.

Дис је био просечан ученик, али са натпросечним песничким талентом. У седмом разреду гимназије у Чачку написао своју прву песму „На прозору свећа гори“ и то на немачком језику који једва да је срицао.

У војску није ишао. Ослобођен је због уских груди и, по препоруци пријатеља, постаје привремени учитељ у селу Прлити испод Вршке Чуке, а покрај Зајечара. Све у нади да ће имати довољно времена да се посвети песмама. То је трајало две године, када је одлучио да напусти учитељско место и, с тек подигнутом платом, крене у Београд, једини могући пут за све песнике.

Висок и мршав, подуже косе и сасвим необичних бркова, с наочарима иза којих је вребао задивљујући поглед, бивши учитељ из околине Зајечара тек уз помоћ Нушића успева да пронађе прво запослење. Песник, који ће касније постати стални становник готово свих наших антологија, радио је као кантарџија на савамалској трошарини и са снебивањем се жали пријатељима да поваздан мора да мери шљиве.

Од прве плате штампао је подсетницу на којој је писало само Дис. По свој прилици, то је била скраћеница, односно средњи слог његовог имена ВлаДИСлав. Песник је свој надимак Dis исписивао искључиво латиницом.

Књигу "Утопљене душе" Дис је објавио 1911. године. Штампао ју је о свом трошку, јер није могао да пронађе издавача који би је објавио.

Збирка поезије "Ми чекамо цара" написана је 1913. године. У овој збирци песник је настојао да изрази славу своје отаџбине. То, међутим, није радио кликћући у националном поносу, као други песници, него је тужно лутао по згариштима и трулежи. Најпознатије и уметнички највредније песме Владислава Петковића Диса су: „Тамница“,"Можда спава" и „Нирвана“.

Почетком Првог светског рата Владислав Петковић се пријављује за посао ратног извештача. Прес биро Врховне команде прихвата молбу књижевника и чиновника Народне скупштине Владислава Петковића Диса и распоређује га за ратног дописника при Браничевском одреду. Дису се у октобру 1914. у Пожаревцу придружује и породица супруга Христина Тинка, ћерка Гордана и син Мутимир.

Када је октобра 1915. године почела немачка офанзива на Србију,  Дис одлази на бојиште и као извештач пише за „Ратни дневник“. Врло брзо се опрашта од породице која се склонила у Чачак и са војском прелази Албанију. У избегличкој колони било је четири брата Петковића: официр Радослав, војници Милан и Милош и ратни извештач Владислав.

Преживевши патње кроз Албанију, Дис се нашао међу хиљадама српских избеглица које је прихватила Француска. Боравио је у Марсеју, Ници, Паризу и у Српској колонији у Пти Далу. У Марсеју сусреће брата Милана и пише своју чувену песму „Међ својима“. Ову песму на Крфу објављују „Српске новине“ 9. јуна 1916. године. У Француској Дис пише и „Недовршене песме“.

Августа 1916. Године у Пти Далу одржан је концерт у корист француског и српског Црвеног крста. Том приликом Дис је рекао:“ …Када се сутра будемо вратили на своја огњишта, ако буду живе наше мајке, дочекаће нас и упитати: Децо, како вам је било у Француској? Ми ћемо нашим мајкама одговорити: У Француској нам је било добро. Ако буду живе наше жене, сестре, дочекаће нас и оне и упитаће нас како нам је било у Француској. Ми ћемо нашим женама и сестрама одговорити: У Француској нам је било добро! Ако буду жива наша деца, и она ће нас дочекати, али њихова уста неће знати да нас тако питају. Не. Деца ће нас питати: Где је Француска? Уместо одговора, ми ћемо подићи руку и метнути је на своје срце и рећи ћемо нашој деци: Ту је Француска! И наша деца ће нас разумети!“

Овим говором Владислав Петковић Дис је на најпотреснији и најдубљи начин исказао љубав и захвалност Срба према Француској.

У пролеће 1917. године, Дис одлучује да се врати на Крф и помогне својој породици, којој, како је сазнао, није стизао новац, који им је слао из Француске. Креће возом за Марсеј, преко Рима и Напуља за луку Галипоље, право у сусрет својој смрти. Укрцава се на брод „Италија“ који 15. маја  1917. године по јулијанском календару испловљава за Крф. У јутро 17. маја по старом календару, брод „Италија“ је торпедован близу Крфа. Кажу да је следећег дана његово тело  испливало надомак града Крфа и да су га пронашли неки дечаци. У џепу је имао драхму и по и једне резервне поломљене наочаре.

Владислав Петковић Дис: МЕЂУ СВОЈИМА

У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња Мис'о да још живиш, мој пределе млади. Моја лепа звезда, мајка и робиња, Боже! шта ли данас у Србији ради? Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте. Оживеле воде, ђурђевак и руже. И мирише земља која стално расте У гроб и тишину, мој далеки друже. Једно твоје вече. идеш кући споро Улицама страха, и душа ти јеца. Твоје гладне очи, моја дивна зоро, Храни љубав мајке: “Нека живе деца.” Улазиш у собу. Сузе те већ гуше. А два наша цвета из четири рата У твоме су крилу, образе ти суше: “Мама зашто плачеш? Је л' писао тата?” У велике патње невино питање Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди... Напољу је видно, као пред свитање. К'о да ће се дићи гробови и људи. Скупила си сузе у косе детиње. Све вас гледам сада крај гозбе сироте. Лице ти се ведри: то душа светиње Љуби твоје чело, мој сјајни животе.

 

 

 

 

 

 

 

Значајне српске композиције у Првом светском рату

Ђорђе Маринковић

Једна од најлепших српских песама „Тамо далеко“, настала је у Првом светском рату. Речи песме пева српски војник на Крфу, после велике голготе, повлачења преко Албаније у којем су многи изгубили своје животе. Песма говори о остављеном селу, спаљеној цркви, уништеној отаџбини. Српски војник у њој тугује за својом вољеном Србијом.

Мало се зна о творцу песме „Тамо далеко“. Композитор и текстописац ове песме је Ђорђе Маринковић, у то време српски војник и члан Музичке краљеве гарде. Ево приче о њему.

Ранко Јаковљевић, сарадник Историјског архива у Неготину, пронашао је документ на              основу кога се може закључити да је текстописац и композитор једне од најлепших српских песама „Тамо далеко“ Ђорђе Маринковић, који је пре око три деценије преминуо у Паризу. Маринковић је рођен у кладовачком селу Корбову.

У Француској је, како доказује Јаковљевић, стекао велику музичку славу, док је у Србији готово потонуо у заборав. У Паризу му је, пре осам деценија, дато и ауторско право за култну песму

Право ауторства на песму „Тамо далеко“ у Србији су полагали још неки композитори, а највећег претендента, Михајла Заставниковића, Маринковић је 1967. године лично и демантовао. До тог документа је дошао истраживач Ранко Јаковљевић. Доказ је откривен у заоставштини Јована Јовановића из Кладова, некадашњег блиског Маринковићевог пријатеља.

Ђорђе Маринковић је био музичар аматер у оркестру краљеве гарде, где је, након позиције бубњара, иначе самоук, свирао све жичане инструменте, поред хармонике и флауте. Песму „Тамо далеко“ написао је на Крфу 1916. године. У Паризу се обрео одмах након пробоја Солунског фронта, где је убрзо постао популарни композитор шансона и професор цитре. Пасош с којим је и отпутовао у Париз добио је као награду од краља Петра зато што га је, случајно сазнавши, обавестио да група Арнаута спрема атентат на њега.

Десетине интернет сајтова преплављене су и данас понудама продаје Маринковићевих музичких издања од Француске, Шпаније, преко Немачке до Велике Британије и Јапана. Та издања, о којима ми готово ништа не знамо, призната су као део европске музичке традиције. О самом Маринковићевом животу мало знају и људи у његовом родном Корбову. Његов братанац Миодраг Маринковић, пензионисани бродар, сећа се да је Ђорђе из Париза долазио два или три пута. Живео је скромно, а о његовој заоставштини се готово ништа не зна. У родном селу одавно је порушена брвнара у којој се родио.

Тамо далеко
(Онако како се певало у Солуну)

Тамо далеко, где цвета лимун жут,
тамо је српској војсци једини био пут.
Тамо далеко, далеко од мора,
тамо је село моје, тамо је Србија.

Тамо где Дрина уништен кваси гај,
тамо су моји двори и мили завичај.
Тамо где душман све руши, обара,
тамо су мили моји, тамо је Колубара.

Тамо где Тимок поздравља Вељков град,
тамо ми спалише цркву у којој венчах се млад.
Тамо где тиха путује Морава,
тамо ми икона оста, тамо је моја слава.

Тамо у брда, Ђетиње где је пут,
тамо ми суза мајке прелива сваки кут.
Тамо где Србину сунце већ не сија,
тамо је срце наше, славна Шумадија.

 

 

Песма "Тамо далеко" у извођењу Дечјег хора "Колибри"

 

 

Значајне српске композиције у Првом светском рату

 

Станислав Бинички

 

Композиција „На Дрину“ или познатија као „Марш на Дрину“ је трдиционални српски марш који је компоновао Станислав Бинички у Ваљеву почетком Првог светског рата у част победе српске војске на Церу и у част пуковника Миливоја Стојановића команданта елитног Гвозденог пука. Бинички је био познати српски композитор, диригент и педагог. Оснивач је првог Београдског војног оркестра и Музичке краљеве гарде.

„Марш на Дрину“ је убрзо постао симбол храбрости српске војске у Првом светском рату. Дринска дивизија, коју су већином чинили Ваљевци, Ужичани и Шапчани, уз звуке „Марша на Дрину“ 12.октобра 1918. године марширала је кроз тек ослобођени Ниш.

Иво Андрић је 1961. године у Шведску на доделу Нобелове награде понео композицију „На Дрину“. Дело је изазвало велику пажњу шведске јавности и до данас је једно од најслушанијих дела у Шведској.

Српски редитељ Жика Митровић је снимио филм „Марш на Дрину“, 1964. године инспирисан истоименом композицијом.

Исте године српски новинар и песник Милоје Поповић написао је текст за марш.

.

Миловоје Стојановић Брка

 

 

 

 

''Марш на Дрину'' Станислав Бинички оригинална верзија

Српски уметници у Великом рату

Надежда Петровић је најзначајнија српска сликарка с краја 19. и почетка 20. века.  Рођена је у Чачку 12. октобра 1873. године од оца Димитрија - Мите Петровића и мајке Милеве. Њен млађи брат је књижевник Растко Петровић.

Са породицом се 1884. године преселила у Београд. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године. Следеће, 1892. године, полаже испит за наставницу цртања у средњим школама и постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. 1896/97. године похађа школу код Цирила Кутљика. Од 1898. године почиње школовање у Минхену у атељеу Словенца Антона Ажбеа.

Већ 1900. године имала је прву самосталну изложбу у Београду. Године 1901. започиње рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену. Године 1903, 26. августа са Делфом Иванић и Милицом Добри оснива хуманитарно друштво Коло српских сестара. Друштво је настало као одговор на погроме над хришћанима у Старој Србији, након Илинденског устанка. Надежда је са Милицом Добри крајем 1903. чак отишла у Македонију и тамо делила хуманитарну помоћ коју је друштво сакупило. Са њима је под маском пратиоца ишао и Војислав Танкосић који је радио на стварању српске четничке организације. Надежда је своје импресије са овог опасног путовања оставила у драми „Војвода Мицко Поречки“, где је главни лик војвода Мицко Крстић. Драма није објављена за њеног живота. Од 1904. године ангажује се у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Ладе и Прве југословенске уметничке колоније (Сићево, Пирот, 1905. године). Бавила се и ликовном критиком.

До 1912. године излагала је на многобројним изложбама: Изложба Ладе, Изложба југословенске колоније 1907, Изложба српског уметничког удружења 1908, Друга самостална изложба у Љубљани 1910, исте године у Паризу на Јесењем салону и у Загребу у оквиру групе Медулић, наредне 1911. године излагала је у српском павиљону на Међународној изложби у Риму, на Салону интернационалне уније и Јесењем салону у Паризу. У Београду је 1912. године отварила сликарску школу и учествовала на четвртој југословенској изложби.

Отац јој је умро априла 1911, а мајка 1912. године. Њихову смрт је тешко поднела. У Првом балканском рату учествује као добровољна болничарка на фронту. Са српском војском је поново 1913. и 1914. године. Умрла је у Ваљеву 3. априла 1915. године, од пегавог тифуса, била је на дужности добровољне болничарке у Ваљевској ратној болници.

  

 

 

 

 

Српски уметници у Великом рату

 

 

Бранислав Нушић (20. октобар 1864 — 19. јануар 1938)  био је српски књижевник, комедиограф, писац романа, драма, прича и есеја.
Нушић је у Великом рату доживео велику породичну трагедију, изгубио је сина јединца Страхињу Бана. Књижевник је сину дао име по великом српском епском јунаку Бановић Страхињи.
Бан Нушић се борио у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1.300 каплара. Батаљон је оформљен 31. августа 1914. године и то је јединствен случај у историји ратовања да се будућа интелектуална елита пошаље на фронт. У балканским ратовима 1912. и 1913. Србија је после векова ропства ослободила своју земљу. Старешински кадар у српској војсци се проредио, а кад су почетком Великог рата 1914. године у борби са аустроугарском војском поново изгинули многи официри и подофицири, Врховна команда је била приморана да студенте и ђаке који су доспели за војску упути у Скопље да се тамо припреме за старешине у рату који је већ беснео.
Петнаестог децембра 1914. године и последњи остаци аустроугарске војске протерани су са српске територије. У Колубарској бици 400 од 1.300 каплара положило је своје животе за домовину. Међу њима је био и син Бранислава Нушића. 
Познато је писмо која је Бан Нушић написао своме оцу са фронта предвиђајући сопствену смрт:
"Драги Аго, не тугуј за мном...Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала, које смо тако сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам да бих могао будућој Србији корисно послужити, али ...таква је судбина", биле су то последње Банове речи упућене оцу. На полеђини коверта, Бан је забележио:
"Молим онога који ме нађе мртвог да ово писмо обавезно преда адресанту."
Следеће године 1915. Бранислав Нушић је прешао Албанију и доспео на Крф.
У знак сећања на пале борце Скопског ђачког батаљона, 17. новембра 1935. године у скопском парку Идадија откривен је споменик. Присуствовало је 700 преживелих ђака батаљона. У име родитеља чија су деца погинула у Великом рату потресан говор одржао је Бранислав Нушић:
"Била је то једна тмурна и влажна јесен, када су вране и гаврани падали на куле скопског града. Црна невеста за заводничким гласом је запевала грозоморну песму, позивајући младост у загрљај...Нити црквена звона, нити почасни плотуни, нити војничке фанфаре, нити бучни хорови нису могли да загуше говор мртвих, он је ту, лебди изнад нас. Ја, који сам ближе смрти него животу, чујем тај говор. Ви, који сте ближе животу него смрти, ви то осећате у својој души. У име ожалошћених мајки и очева ја полажем на овај споменик најскупоценији венац, венац родитељских суза."
Нушић је до краја живота туговао за Баном, а своја осећања исказао је у прозном делу "Деветстопетнаеста-трагедија једног народа".

 

1.300 каплара

Они су задивили свет

 

Драгутин Матић

 

Слика је позната. Име човека на њој погрешно је објављивано. Понекад је, уместо имена, испод фотографије стајао натпис:"Око Соколово" или "Српски војник-извиђач на Дрини". Слика је обишла свет, стигла је до далеког Јапана. Отуда је допрла вест да је један јапански стручњак направио студију о психофизичкој напрегнутости овог ратника. Из погледа војника јапански психолог је видео како неписмени српски сељак хоће да продре у тајне великог маневра непријатеља и да о томе обавести своју команду.

Име овог српског јунака, чија је слика постала симбол Великог рата, је Драгутин Матић, сељак из Калетинца, испод Суве планине. Његова фотографије је објавељена у многим новинским извештајима са бојишта, касније у хроникама и албумима ратова вођеним на овом тлу. На приложеној фотографији војник Матић на глави има српску шајкачу, а обучен је у војнички шињел. Наоружан је пушком са бајонетом. Осим тога, на себи има и неке одевне предмете које су носиле друге војске.

 

Драгутин Матић је био коњаник и пешак, био је најбољи извиђач, знао је да се неопажен привуче непријатељу, да га преброји, види како је наоружан, да се затим неопажен врати на положај и о томе обавести своје старешине.

 

Ратна слика Драгутина Матића је обилазила свет, али до њега није допрла све до појаве грамофонске плоче "Марш на Дрину" На омоту плоче била је чувена фотографија. Стари ратници су одмах препознали Драгутина Матића. Костадинка Савић, из Ниша познавала је Драгутина Матића. Када је видела омот на плочи, узвикнула је :"Пази, Драгутин Матић". Купила је плочу и послала је у Калетинце, на Матићеву адресу. Тако се Драгутин Матић поново сетио војевања, Цера и Колубаре, Мачковог камена и албанских и црногорских гудура. Присећао се да су се неки људи са фотографским апаратом кретали око њега, да су га сликали.

 

Матић је војевао пуних девет година. У кадру се нашао 1910. године. Дванаесте је ратовао с Турцима, тринаесте са Бугарима, четрнаесте са Аусторугарима.

Драгутин Матић је умро 1. јануара 1970. године у родном селу. Живео је 82 године.

 

 

 

 

 

Самсон Чернов

 

Аутор најпознатије фотографије српског ратника, познатог као "Око Соколово", јесте Рус јеврејског порекла Самсон Чернов. У Србију је стигао по избијању Првог балканског рата 1912. године као дописник руских новина "Новоје времја" и "Рускоје слово". Наставио је да извештава и из Другог балканског, а потом и из Првог светског рата. Са Фарнцузом Анријем Барбисом добио је аутомобил и два возача како би лакше обављао задатке. Снимао је злочине аустроугарских јединица у Мачви и Посавини. Учествовао је у повлачењу српске војске преко Албаније.

Док је боравио на Крфу, затражио је да пређе у православну веру. Кум на крштењу, које је обављено 16. јула 1916. године, био је генерал Божидар Терзић. Чернов је узео име регента Александра Карађорђевића.

Никола Пашић га 1918. године шаље у Њујорк где је организовао изложбу фотографија. Током боравка у Америци носио је униформу капетана српске војске.

Да се не забораве

Такви људи се више никада неће родити. Слободољубиви, часни, јаки, издржљиви, домишљати, интелигентни. Народ који је своју родну груду волео изнад свега на свету. Ти храбри српски сељаци, који су се брзо преобразили у најславније војнике, вођени љубављу према својој Србији, родној груди, свом парчету вековне земље, својој породици. Само је такав митски народ могао славно да брани домовину на Церу, Колубари, да преживи голготу албанских ледених планина, да се као феникс опорави на Крфу и непријатељу зада ударце на Кајмакчалану и Горничеву. Само су они могли да, као вихор, пробију солунски фронт и појуре ка својој отаџбини. Све њихове жеље, размишљања, снови били су саткани у једној речи – Србија. Јурила је српска војска незаустављиво ка слободи, оставивши иза себе савезнике, није могла да их стигне чак ни француска коњица. Њихова једина идеологија, у то време, била је љубав према домовини.

Таквим су их видели њихови савезници, али и непријатељи. А како их ми, њихови потомци, данас видимо. Да ли их се уопште сећамо, да ли нам је неко причао о дедама, прадедама, чукундедама, да ли знамо зашто су на својим плећима носили сва она сјајна одликовања, да ли се поносимо њима. Знамо ли ми потомци њихови, где су нам преци пали, где су им гробови? На Церу, Гучеву, Лазаревцу, можда у Солуну, на Крфу, у Плавој гробници, Бизерти?

Сећањем на њих, на њихово јунаштво, али и велико страдање, покажимо им поштовање и захвалност.

Свака кућа у Србији , у Великом рату, изгубила је бар једну мушку главу. Позивам вас да се на овом блогу заједно присетимо наших дедова, прадедова, чукундедова. Да пишемо о њима и да им се бар на тај начин захвалимо. Одужимо им се чувајући их од заборава.

Зејтинлик - српско гробље у Солуну

 

 

Улога Друге армије на Церу

Посебну улогу у бици на Церу одиграла је Друга армија, као најјача српска оперативна и маневарска група и њен командант генерал Степа Степановић. Он је лично руководио најсложенијим делом ове сложене операције. Упутио је један пук Комбиноване дивизије да овлада гребеном Цера, што је имало огроман значај за исход битке. Личним присуством на најугроженијим деловима фронта у одсудним тренуцима енергично је успостављао поремећени ред. За велике заслуге у овој бици Степа је добио чин војводе.

 

Последице Церске битке

Српска војска је у борбама изгубила 260 официра и око 16.500 подофицира и војника, док су губици противничке стране износили око 600 официра и 22-23.000 подофицира и војника. Заробљено је и око 5.000 аустроугарских војника. Иза непријатеља остало је око 50 топова и хаубица, као и мноштво лаког наоружања, муниције и опреме.

Битка на Церу

Настојећи да 16. августа, на рођендан цара Фрање Јосипа, извојују велику, одлучујућу победу над српском војском, начелник аустроугарског генералштаба Конрад фон Хецендорф и командант аустроугарске Балканске војске Оскар фон Поћорек наредили су Петој и Шестој армији да 12. августа 1914. године предузму офанзиву против Србије, да што пре овладају линијом Ваљево-Ужице и тиме створе полазну основицу за "војничку шетњу до Ниша". Брзим продором до Ниша територија Србије требало је да буде подељена на два дела, а Србија војнички поражена.
Правећи ратне планове српска Врховна команда је главни напад очекивала са севера, преко Саве и Дунава, у правцу Моравске долине, али је он изведен из правца Босне, преко Дрине.
12. августа 1914. године започеле су и операције аустроугарске Балканске војске. Њихов цињ био је да се брзим запоседањем Ваљева и Ужица сломи српски отпор, ситуација у Србији стави под контролу и обезбеди копнена веза са Турском. Генерал Поћорек је одлучио да напад изведе са Петом армијом, не чекајући да за војне операције буде спремна и Шеста армија.
Први удар непријатељских снага прихватиле су јединице Треће армије под командом генерала Павла Јуришића Штурма, којима се после краћег времена придружила и Друга армија под командом генерала Степе Степановића. Аустроугарске јединице нису напредовале планираним темпом, чему су допринеле конфигурација тла, лоше комуникације и отпор српске војске. После почетног изненађења и консолидације редова, Врховна команда донела је одлуку о противофанзиви. Тешке борбе вођене су 13. и 14. августа.
Без прецизних информација о позицијама на којима су се налазиле главнине јединица, обе стране су за 16. август наредила запоседање циљева који су већ били у рукама противника. Тако је  у ноћи између 15. и 16. августа код села Текериш, на планини Цер, дошло до битке која је изненадила обе стране. У жестоком обрачуну српске јединице су већ 16. августа нанеле одлучујући пораз аустроугарској војсци.
Битка на Церу завршена је 20. августа 1914. године потпуним поразом Пете аустроугарске армије и њеним повлачењем у Босну.У извештајима са фронта забележено је да су се аустроугарске трупе повлачиле "у највећем нереду", да су потучене и да се налазе у "безглавом, дивљем, хаотичном бекству", те да елитне јединице аустроугарске војске личе на "руљу", која "у безумном страху" јури према граници. Неколико дана касније 24. августа, на територији Србије више није било аустроугарских војника.
Као прва српска и прва савезничка победа у рату, Церска битка оснажила је самопоуздање Србије и подстакла је веру у даље успехе.

Српски уметници у Великом рату

Милутин Бојић (19. мај 1892— 8. новембар 1917) био је српски песник, драмски писац, књижевни критичар и позоришни рецензент.

Учесник је Балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог светског рата. По објави рата Милутин Бојић одлази у Ниш где при Врховној команди обавља дужност цензора. Приликом одступања преко Албаније налази се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди.
Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу. Као сведок масовног умирања на острву Виду он пише своју најупечатљивију песму „Плава гробница“ која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Сам је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева српских војника и уз звуке војничких труба спуштају у море. Нешто касније прекомандован је за Солун. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом „ Песме бола и поноса“, у овој збирци се налазе 34 песме које је написао на Крфу и Солуну, остављајући незаборавне стихове о једном трагичном делу српске историје.
Живео је само 25 година, оставивши неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу стигао је да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин овековечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – Острва смрти. Није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког успона. Ноћ пред своју смрт, седећу у кафани у Солуну слушао је како рецитују његову песму „Плава гробница“.
Милутин Бојић је преминуо у Солуну у болници 8. новембра 1917. године. Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику. Опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико. Крајем лета 1922. године пренешени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд, где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу. Његово петогодишње посмртно присуство на српском војном гробљу у Зејтинлику, међу ратницима које је много поштовао и волео, остаће забележено као део историје овог нашег великог националног споменика у туђини.

Милутин Бојић: ПЛАВА ГРОБНИЦА

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне, Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба језе ноћне Над овом светом водом. Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата И на мртве алге тресетница пада, Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада. Зар не осећате како море мили, Да не руши вечни покој палих чета? Из дубоког јаза мирни дремеж чили, А уморним летом зрак месеца шета. То је храм тајанства и гробница тужна За огромног мрца, кô наш ум бескрајна, Тиха као поноћ врх острвља јужна, Мрачна као савест хладна и очајна. Зар не осећате из модрих дубина Да побожност расте врх вода просута И ваздухом игра чудна пантомина? То велика душа покојникā лута. Стојте, галије царске! На гробљу браће моје Зави'те црним трубе. Стражари у свечаном опело нек отпоје Ту, где се вали љубе! Јер проћи ће многа столећа, кô пена Што пролази морем и умре без знака, И доћи ће нова и велика смена, Да дом сјаја ствара на гомили рака. Али ово гробље, где је погребена Огромна и страшна тајна епопеје, Колевка ће бити бајке за времена, Где ће дух да тражи своје корифеје. Сахрањени ту су некадашњи венци И пролазна радост целог једног рода, Зато гроб тај лежи у таласа сенци Измеђ' недра земље и небеског свода. Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, Веслање умре хујно, А кад опело свршим, клизите у ноћ црну Побожно и нечујно. Јер хоћу да влада бескрајна тишина И да мртви чују хук борбене лаве, Како врућим кључем крв пенуша њина У деци што кликћу под окриљем славе. Јер тамо, далеко, поприште се зари Овом истом крвљу што овде почива: Овде изнад оца покој господари, Тамо изнад сина повесница бива. Зато хоћу мира, да опело служим Без речи, без суза и уздаха меких, Да мирис тамјана и дах праха здружим уз тутњаву муклу добоша далеких. Стојте, галије царске! У име свесне поште Клизите тихим ходом! Опело држим, какво не виде небо јоште Над овом светом водом!     Бранислав Нушић (20. октобар 1864 — 19. јануар 1938)  био је српски књижевник, комедиограф, писац романа, драма, прича и есеја. Нушић је у Великом рату доживео велику породичну трагедију, изгубио је сина јединца Страхињу Бана. Књижевник је сину дао име по великом српском епском јунаку Бановић Страхињи. Бан Нушић се борио у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1.300 каплара. Батаљон је оформљен 31. августа 1914. године и то је јединствен случај у историји ратовања да се будућа интелектуална елита пошаље на фронт. У балканским ратовима 1912. и 1913. Србија је после векова ропства ослободила своју земљу. Старешински кадар у српској војсци се проредио, а кад су почетком Великог рата 1914. године у борби са аустроугарском војском поново изгинули многи официри и подофицири, Врховна команда је била приморана да студенте и ђаке који су доспели за војску упути у Скопље да се тамо припреме за старешине у рату који је већ беснео. Петнаестог децембра 1914. године и последњи остаци аустроугарске војске протерани су са српске територије. У Колубарској бици 400 од 1.300 каплара положило је своје животе за домовину. Међу њима је био и син Бранислава Нушића.  Познато је писмо која је Бан Нушић написао своме оцу са фронта предвиђајући сопствену смрт: "Драги Аго, не тугуј за мном...Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала, које смо тако сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам да бих могао будућој Србији корисно послужити, али ...таква је судбина", биле су то последње Банове речи упућене оцу. На полеђини коверта, Бан је забележио: "Молим онога који ме нађе мртвог да ово писмо обавезно преда адресанту." Следеће године 1915. Бранислав Нушић је прешао Албанију и доспео на Крф. У знак сећања на пале борце Скопског ђачког батаљона, 17. новембра 1935. године у скопском парку Идадија откривен је споменик. Присуствовало је 700 преживелих ђака батаљона. У име родитеља чија су деца погинула у Великом рату потресан говор одржао је Бранислав Нушић: "Била је то једна тмурна и влажна јесен, када су вране и гаврани падали на куле скопског града. Црна невеста за заводничким гласом је запевала грозоморну песму, позивајући младост у загрљај...Нити црквена звона, нити почасни плотуни, нити војничке фанфаре, нити бучни хорови нису могли да загуше говор мртвих, он је ту, лебди изнад нас. Ја, који сам ближе смрти него животу, чујем тај говор. Ви, који сте ближе животу него смрти, ви то осећате у својој души. У име ожалошћених мајки и очева ја полажем на овај споменик најскупоценији венац, венац родитељских суза." Нушић је до краја живота туговао за Баном, а своја осећања исказао је у прозном делу "Деветстопетнаеста-трагедија једног народа".   1.300 каплара