Бранислав Нушић (20. октобар 1864 — 19. јануар 1938) био је српски књижевник, комедиограф, писац романа, драма, прича и есеја.
Нушић је у Великом рату доживео велику породичну трагедију, изгубио је сина јединца Страхињу Бана. Књижевник је сину дао име по великом српском епском јунаку Бановић Страхињи.
Бан Нушић се борио у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1.300 каплара. Батаљон је оформљен 31. августа 1914. године и то је јединствен случај у историји ратовања да се будућа интелектуална елита пошаље на фронт. У балканским ратовима 1912. и 1913. Србија је после векова ропства ослободила своју земљу. Старешински кадар у српској војсци се проредио, а кад су почетком Великог рата 1914. године у борби са аустроугарском војском поново изгинули многи официри и подофицири, Врховна команда је била приморана да студенте и ђаке који су доспели за војску упути у Скопље да се тамо припреме за старешине у рату који је већ беснео.
Петнаестог децембра 1914. године и последњи остаци аустроугарске војске протерани су са српске територије. У Колубарској бици 400 од 1.300 каплара положило је своје животе за домовину. Међу њима је био и син Бранислава Нушића.
Познато је писмо која је Бан Нушић написао своме оцу са фронта предвиђајући сопствену смрт:
"Драги Аго, не тугуј за мном...Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала, које смо тако сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам да бих могао будућој Србији корисно послужити, али ...таква је судбина", биле су то последње Банове речи упућене оцу. На полеђини коверта, Бан је забележио:
"Молим онога који ме нађе мртвог да ово писмо обавезно преда адресанту."
Следеће године 1915. Бранислав Нушић је прешао Албанију и доспео на Крф.
У знак сећања на пале борце Скопског ђачког батаљона, 17. новембра 1935. године у скопском парку Идадија откривен је споменик. Присуствовало је 700 преживелих ђака батаљона. У име родитеља чија су деца погинула у Великом рату потресан говор одржао је Бранислав Нушић:
"Била је то једна тмурна и влажна јесен, када су вране и гаврани падали на куле скопског града. Црна невеста за заводничким гласом је запевала грозоморну песму, позивајући младост у загрљај...Нити црквена звона, нити почасни плотуни, нити војничке фанфаре, нити бучни хорови нису могли да загуше говор мртвих, он је ту, лебди изнад нас. Ја, који сам ближе смрти него животу, чујем тај говор. Ви, који сте ближе животу него смрти, ви то осећате у својој души. У име ожалошћених мајки и очева ја полажем на овај споменик најскупоценији венац, венац родитељских суза."
Нушић је до краја живота туговао за Баном, а своја осећања исказао је у прозном делу "Деветстопетнаеста-трагедија једног народа".
1.300 каплара
Нема коментара:
Постави коментар