Беше то цвет интелигенције, понос и будућност народа.

 

Овакву генерацију младих ђака и студената Србија није имала, није је имао ни свет. Када је домовини завапила, они су јој притекли у помоћ. Будућност, интелигенција једне земље, била је безрезервно спремна да положи живот за слободу своје Србије. Дошли су из школа, гимназија, са Београдског универзитета, са престижних европских универзитета на којима су се школовали да би у миру пружили сав свој интелектуални, научни и уметнички потенцијал домовини. Мали број њих је дочекао мир, већина је своју највећу драгоценост, живот дала за слободу. Памти Србијо својих 1.300 каплара.                

„Дух војника нарочито подигоше чувене ђачке чете. То беше цвет интелигенције, понос и будућност народа. Ових 1.300 одушевљених младића беху она луча што озари душе потиштених војника преморених дуготрајним повлачењем и великим губицима. Соколећи своје водове, они ће се у новим борбама бацати на непријатеља са неодољивом жестином. Напоредо са официрима. Крваве бразде остадоше у њиховим редовима, али њихов светао пример одведе масе у победе.“

Српска војска је током Балканских и почетком Првог светског рата имала доста губитака, а нарочито у старешинском кадру. Победа на Церу била је скупо плаћена: погинуло је 260 официра, а око 16.500 подофицира и војника и избачено је из строја. Следили су нови окршаји уз масовну погибељ војске. Морал је значајно опао. Било је потребно да се јединице попуне новим, свежим снагама и да им се подигне борбена свест.

Зато је после Церске битке мобилисана сва здрава и способна школска омладина дорасла војној обавези, ђаци и студенти рођени између 1885. И 1896. године. Просечна старост била им је 21-24 године. За седиште и обуку ђачких чета предвиђено је Скопље. Обуком је руководио потпуковник Душан Глишић, ветеран Балканских ратова. Шест чета са више од 1.300 ђака чинило је Скопски ђачки батаљон.

Највише њих долазило је са Београдског универзитета, па су сврстани у посебну чету, која је носила надимак „рузмарини“, због младости и нежности младића. У батаљон су укључени студенти са престижних европских универзитета, који су осетили да је отаџбина у опасности и масовно похитали да јој помогну.

Скопски војнички логори киптели од снаге младића спремних за бој, али и расправа интелектуалаца и научника у напону стваралачке енергије.

Презирали смо и забушавали мирнодопска вежбања и обуку. Ноћу, водиле су се бескрајне научне и уметничке дискусије и препирања, сентименталисало уз вино, понекад правиле серенаде. Заљубљивали смо се у сваку коју бисмо срели. [...] Строги потпуковник често нас је грдио.

Потпуковник Душан Глишић био је строг старешина, али су га војници памтили и по очинској бризи. У Скопљу су се на обуци налазили и омладинци из академског певачког друштва Обилић. Једног дана, после обуке у касарни, из свег гласа су певали песму која ће их пратити док буду постојали:

 

    "Хеј трубачу с бујне Дрине", песма Ђачког батаљона

Уз тај ехо појави се и озбиљни, а строги командант батаљона, Душан Глишић, овога пута сав озарен и весео. Повикао им је: Тако Обилићи, песму хоћу. Хоћу да чује Шваба да Срби немају страха. Омладина је била и остаје носилац народне слободе. Певајте, нек одјекне Шар-планина. Певајте, још певајте!

Обука регрута у Скопљу трајала је два месеца. Младићи су веровали да ће Скопље памтити дан опраштања од ђачког батаљона док постоји, да ће причати причу о величанственом маршу преко Душановог моста, о песми која је надјачавала шум Вардара. Становници су их испратили са цвећем и сузама. Са песмом на уснама, каплари су се укрцавали у воз, живећи за дан када ће ступити на фронт. Једини страх је био да ће их здравствена комисија одбити на регрутацији. Задојени патриотизмом крили су телесне недостатке.
Другог новембра 1914. Врховна команда произвела је све припаднике Скопског ђачког батаљона у чин каплара и наложила им покрет. Распоређени су искључиво на борачке дужности у оперативним јединицама.

Каплар Тадија Пејовић писао је:

То је једини пример у историји света, да једна држава – ондашња малена Србија – шаље на фронт [...] свој цвет, своју будућност, своју целокупну интелектуалну омладину – и све то као последњу наду за спас своје земље.

Младићи су тада добили легендарни назив „1.300 каплара“. На путу према положајима, у Сталаћу где се састају две Мораве, унапређени су у чинове поднаредника. Безимени каплар писао је породици пред полазак у битку:

Ми смо се сви заверили, да или победимо или да изгинемо јуначки. Шваба неће доћи тамо да пали, пљачка и прља невину чељад. Ми то нећемо допустити.

Милорад Ђорђевић је писао родитељима:

Полазим у овај свети рат потпуно здрав и са највећим одушевљењем. Мислим да ћу издржати све тешкоће рата, али ипак, ако бих погинуо [...] немојте жалити за мене јер знајте да сам погинуо славно, бранећи своју милу Отаџбину, да бих осигурао бољу будућност својој браћи, сестрама од вековног нам непријатеља и угњетача – Аустрије.

Погинуо је 1916. као млади потпоручник на Солунском фронту.

На положаје су стигли док су биле у јеку борбе на Сувобору и Колубари. Пратила их је киша, чула се потмула грмљавина топова, окруживали су их истрошени и уморни ратници, око њих је свуда вребала смрт. У Горњем Милановцу их је дочекао регент Александар Карађорђевић. Ободрио их је завршавајући говор командом „Ни корака назад!“. То је остала лозинка која је Скопски ђачки батаљон пратила током целог рата. Примили су команду над десетинама и водовима. „Добронамерно кочоперни“ подигли су у сељачкој војсци свест о озбиљности ситуације у којој је и омладина пошла у бој. И већ првог дана, у борбама које су беснеле на целој линији, многи су пали.

Жао ми је добрих другова, лепих младића, који би својим радом користили, у миру, у држави. Али, зашто их жалити, оплакивати? Зар нису часно погинули у часној борби? [...] Зар би било боље да су умрли на болесничкој постељи? У ове велике дане жалосно је умрети обичном смрћу.

Ове речи записао је један од 1300 каплара, Јован Бабић.

Победе на Церу и Колубари пронеле су широм свете славу пркосне Србије. Од 15. децембра 1914. на њеној територији више није било ниједног аустроугарског војника, осим заробљеника. Младих поднаредника је само у Колубарској бици пало више од 400. У одбрани од Немаца 1915. били су наредници, а у одступању преко Албаније и на Солунском фронту већином потпоручници. До краја рата изгинуло их је две трећине. Погинуо је и потпуковник Душан Глишић. После тешких окршаја, оболео, не мирећи се са чињеницом да је одбрана Србије сломљена, убио се на Качанику 1915. године. Водник Бан Нушић, један од каплара, син јединац дипломате и писца Бранислава Нушића, пише вереници у јесен исте године да му је нека старица прорекла да ће доћи до до тада најстрашније битке са Немцима на Градишту и да ће у њој победити Срби.
Ако буде било суђено да ја паднем у тој прореченој бици, нека те не буде жао. Пао сам за оно што сам волео, за Отаџбину, мислећи на оно што сам волео, на тебе.
Пао је, неколико дана касније.

У маглама српске прошлости остали су заувек да светле ликови 1300 каплара. Заборав њиховог дела почетак је нашег краја. Браћа Николићи из Хомоља, Божидар и Светолик – први студент филозофије, а други матурант пољопривредне школе, погинули су у близини Смедерева 1915. године. Ђорђе Поповић, син директора Народне банке, добровољац, умро је у ропству у мађарском логору. Потпоручник Миодраг Давидовић, минхенски студент, син јединац председника Владе чика Љубе Давидовића, погинуо је у повлачењу преко Албаније. Александар-Шаца Лазаревић, академски сликар, пао је у Колубарској бици остављајући недовршене радове у свом атељеу у Прагу. Стотине и стотине других, многих безимених и непобројаних, остали су на вечној стражи српског Пантеона. Страдао је нараштај који је дисао за Србију и сањао да јој послужи кроз науку и културу.

Француски генерал и војни историчар Жорж Револ писао је:

"Пратио сам их од Београда до Скопља. Певали су. Тешили мајке и сестре, ови голобради Срби који ни прву љубав још нису упознали, да ће се са очевима вратити у слободну земљу. Јесу ли били свесни да се многи неће вратити? Не знам...Можда нису...Али је извесно", наставља Револ, "они су подигли морал уморним ратницима и превагнули у одсудној Колубарској битки у корист свог народа. Ова српска младост, која је дала пример и учинила подвиг, и мом животу дала је смисао. Да их памтим, о њима причам и пишем, јер су лекција како се љуби отаџбина и слобода. То је лекција и о смелости Врховне команде српске војске да толико ризикује и оклеветаног српског народа, да пред њим скидамо капу и учинимо гест поштовања и признања."

Србијо, памти своју децу, памти 1.300 ђака и студената којима си ти била изнад живота!

 

                                                    Споменик 1300 каплара на Рајцу

И истина је била непријатељ...

Егон Ервин Киш

Овако је гласило службено саопштење аустроугарског Телеграфско-дописног бироа о повлачењу аустроугарске војске од 19. августа 1914. године, после пораза у Церској бици.

''Уласком Русије у рат између Аустро-Угарске и Србије били смо принуђени да сконцентришемо све наше снаге за главну борбу на североистоку. Тиме је рат против Србије, који је јавност често схватала као казнену експедицију, постао споредна акција у поређењу са главним решавањем проблема. Поврх свега, општа ситуација и обавештења о противнику дозвољавали су извођење једне офанзивне акције, али она с обзиром на претходно изложена становишта била замишљена само као краткотрајни пробој на непријатељску територију; после успешно извршене акције трупе је требало да се врате на ранији положај, с тим што би у датој прилици поново прешле у напад. Овај офанзивни удар је затим у времену између 13. и 18. августа изузетно храбро и бравурозно изведен са једним делом снага стационираних на југу, тако да је том акцијом привучена готово цела српска армија у једном правцу, па се напад српских трупа, иако су бројчано биле далеко надмоћније, завршио неуспехом уз велике губитке, захваљујући херојској борби наших трупа. Није никакво чудо да су и ове делом претрпеле знатне губитке у сукобу са далеко надмоћнијим противником који се борио за голи живот. Када су потом наше трупе, које су биле продрле на српску територију 19. августа навече, после обављеног задатка добиле наређење да се поново повуку на првобитни положај на доњој Дрини и Сави, оставиле су за собом на бојишту потпуно исцрпљеног противника. Данас наше трупе држе узвишења на српском тлу и подручје око Шапца. У јужној Србији налазе се аустро-угарске трупе које су продрле из Босне, а напредују уз непрекидну борбу у правцу Ваљева. Можемо сасвим мирно да очекујемо даљи развој догађаја, чији ће ток оправдати поверење које су наше трупе, борећи се у најтежим условима од 13. до 19. августа, у пуној мери заслужиле, иако се лаицима може чинити да је то бесмислен задатак.''

Да је овај извештај био "гола лаж" мислили су и аустроугарско војници, који су учествовали у бици. О томе је у свом дневнику, који је публикован под насловом "Запиши то Киш", говорио  и аустроугарски војник, чешког порекла Егон Ервин Киш, иначе и сам учесник у Церској бици и сведок великог пораза аустроугарске војске.
Киш каже:"...Све је то гола лаж и неистина, нарочито тврдња да је Аустрија од самог почетка улазак у Србију сматрала само једним краткотрајним продором и да је потом одмах хтела да се повуче. Ниједан човек неће поверовати у то, као и у тврдњу да је наш задатак испуњен...Лаж да су аустријске трупе запоселе српске узвисине, прећуткивање чињенице да се радило о маршу са запада у правцу Ваљева, све то буди чак веома велике сумње у веродостојност тврдње у коминикеу да се радило о готово целој српској армији са којом смо се сукобили. Ако је то ипак истина, где је онда била наша обавештајна служба, где су биле наше извиђачке патроле, наши авиони и наше руководство?" 

Културни догађаји посвећени обележавању стогодишњице Великог рата

„Бранио сам Младу Босну“ филм Срђана Кољевића

 

Филм редитеља и сценаристе Срђана Кољевића „Бранио сам Младу Босну“ једино је филмско остварење којим ће се обележити стогодишњица Великог рата. Свој биоскопски живот филм је започео 16. октобра, тачно један век након периода о коме говори, а то је суђење припадницима Младе Босне после атентата Гаврила Принципа на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију.

 Срђан Кољевић својим филмом открива она, мање позната, дешавања, након атентата. Оно о чему се мало зна то је ток судског процеса  Гаврилу Принципу и члановима Младе Босне, суђење двадесетпеторици, углавном, младића који су сањали о слободи и правди. Прича је испричана из угла младог правника Рудолфа Цистлера, који је у 24. години добио, по многима, непријатну дужност, да буде бранилац младобосанцима. Филмску причу нам прича управу Цистлер, када је и сам завршио у усташком затвору 1941. године.

 Прецизна и детаљна реконструкција суђења Гаврилу Принципу и младобосанцима, оптуженима за велеиздају и атентат, открива много тога, а пре свега животну причу часног адвоката Цистлера-уиверзално херојство и моралну суштину.

 Драматуршки захтевна судска драма прожета емоцијама нуди и људску страну њених актера. Кољевић се стварајући овај филм, служио чињеницама, а не њиховом интерпретацијом. Користио се записима Јованке Чубриловић, супруге Вељка Чубриловића, једног од тројице оптуженика који су обешени после атентата на престолонаследника, користио се и Цистлеровим белешкама као и стенограмима са суђења.

 У филму игра плејада младих и веома талентованих глумаца, више од  десет дебитаната, раме уз раме са нашим глумачким  великанима. Никола Ракочевић игра главну улогу Рудолфа Цистлера, Милош Ђуровић (Гаврило Принцип), Вук Костић (Вељко Чубриловић), Ваја Дујовић (Јованка Чубриловић), Марко Грабеж (Недељко Чабриновић), Марко Павловић (Трифко Грабеж), Небојша Глоговац (Лео Пфефер истражни судија).

 Кажу да се Срђан Кољевић филмом „Бранио сам Младу Босну“, одужио нашим прецима. Свако од нас, најмање што може да уради је да погледа филм и да на тај начин подигне свој глас против ревизионистичке историографије која под утицајем политике и њених потреба поништава постојеће знање о прошлости. Због овог филма вреди отићи у биоскоп!  

 

 

Припадници Младе Босне на суђењу у Сарајеву

 

                                      

                                    Сцена из филма "Бранио сам Младу Босну"

 

С ким се уједињујемо и ко су нам ујединитељи

                                                      Станислав Винавер


Почетком 1920. године, Станислав Винавер, српски песник и преводилац, добио је налог да сачини белешку о тек објављеној књизи „Победа и мир“, чији је аутор био председник Француске Рејмон Поенкаре. Винавер је Поенкареа познавао још из студентских дана. Студирао је математику у Паризу, код чувеног математичара Жил-Андрија Поенкареа, који га је често позивао својој кући, те је тако имао прилику да упозна и његовог млађег брата Рејмона.

Белешку о књизи је требало срочити што пре и доставити је лично др Анти Трумбићу, министру иностраних дела. Винавер је то урадио брзо, темељно и одговорно. Посебно је истакао Поенкареове повољне оцене о Србима и одбацивање српске кривице за рат у коме су они постали највећи страдалници и највећи хероји.
Др Анте Трумбић, Хрват у југословенској Влади, убрзо је позвао Винавера, затраживши додатна појашњења. Није му било јасно, а вероватно се то није уклапало ни у његова политичка схватања и опредељења, да Поенкаре не оставља нимало кривице Србима за избијање Првог светског рата. Ево како је текао њихов разговор.

""За Поенкареа питање српске кривице не постоји и нигде се у књизи не поставља"-одбрусио је Винавер:“Да ли Ви сумњате да бих ја Поенкареа фалсификовао?“

Трумбић није сумњао у фалсификовање, али је постављао питање превида, систем брзог читања није савршен, а ту су и психолошки моменти-Винавер је ратни потпоручник српски.

Уздржавајући се да не прасне, а већ је кључао, Станислав Винавер је изјавио да ништа није превидео. А то што је он био потпоручник српски тек га је и интриговало и обавезивало да на питање српске кривице обрати посебну пажњу, и да је утврдио читајући ово дело, како је Поенкаре, међу свим светским државницима савезницима, био најискренији пријатељ Срба, чак и испред  Грка Ванзелоса. Даље је наставио да утврђује Поенкареове ставове, идентификујући се са њима и бранећи их пред Трумбићем као своје.

Леденом Трумбићу су почеле да се зноје очи и магле наочари. Он се више нервирао на Винавера, него на Поенкареа. Што се Трумбић више нервирао, то је Винавер постајао све говорљивији, додајући Поенкареовим и своја појашњења и своје ставове о питањима Светског рата и светског мира. Тек кад је у једном часу изгубио Винавер дах, Трумић је дошао до речи, а кад је проговарао, враћала му се хладноћа у гласу и леденост  у лицу. Рекао је, у намери да све ово прекрати, како он лично зна Поенкареа, зна га као великог државника, али и као већег Француза, да су му познате и француске искључивости његове и вероватно су оне узрок, што је превидео да је Светски рат почео догађајима у Сарајеву, а да то Србија није превидела солунским процесом. „Господин Поенкаре то није смио да превиди.“

„Господине министре, ово више није разговор о књизи господина председника Републике Француске Рејмона Поенкареа“-прасну је Станисла Винавер.

„Него што је ?“-насмејао се нервозном гримасом Трумбић.

„Не усуђујем се да га назовем покушајем да се настави солунски процес, јер моја маленкост није достојна тог историјског догађаја.“-рекао је Станислав Винавер, уздржавајући се да гримасу осмеха министра Трумбића назове језуитским смешком:

„Ја сам само обични потпоручник српски, који је још у време солунског процеса био у Француској, Енглеској, а потом у Русији, да бих се смео упитати да ли је солунски процес одржан за потребе Југословенског одбора…Да се докаже одговорност Србије за сарајевски атентат…Да се пред светом умањи српска слава…Да се и српском кривицом постигне равноправно уједињење…“

„Свака част српској слави…Али истина о Сарајеву мора доћи на своје хисторијско мјесто.“

„То је већ историјско место!“

„Мислио сам на оно мјесто које му објективно припада, а за које свијет још није спреман…“

Винавер је одлучио да неугодност отклони неугодношћу:

„У којој држави је био сарајевски атентат?“

„У Босни и Херцеговини.“

„У Аустроугарској јер је тамо била Босна и Херцеговина. Знамо како. У Аустроугарској у којој сте Ви, господине министре, тада били већник Царевинског већа у Бечу…“

„Ја сам крајем 1914. године пребјегао у Италију и почео радити на оснутку Југословенског одбора.“

„То је било после Колубарске битке, после Поћорека. Али сте у лето 1914., на већању у Царевинском већу, одлучивали да Србију треба казнити за атентатом показано незадовољство српских грађана Босне и Херцеговине Аустроугарском. Колико сам истражио, Ви нисте гласали против, јер је Царевинско веће било једногласно!“

„Откуд Ви то, господине знате?“-лице бледог министра Трумбића најзад је добило боју.

„У лето 1916. године на Крфу правио сам биографије чланова Југословенског одбора…“

„Ја то као председник  Југословенског одбора нисам знао. Лијепо, браћо Срби. Иза мојих леђа!“

„Рађено је за Пресбиро Врховне команде српске. Радио сам то по налогу шефа бироа господина професора Слободана Јовановића…Требало је да у 'Српским новинама' објавимо с ким се уједињујемо и ко су нам ујединитељи…То нигде није објављено, неко је уставио…А ја, који сам то савесно, као и ово, урадио, послат сам у Француску и даље…“

„Значи, Ви сте ме шпијали?“-процедио је Трумбић.

„Како год хоћете, ако је шпијунирање оно што се у царским новинама могло прочитати. Ја сам проклет да све читам!""

Због овог догађаја Станислав Винавер није добио, очекивани, премештај у Министарство иностраних дела, изгубио је место у Уметничком одељењу Министарства просвете. Постао је стални сарадник „Времена“.

 

  

Униформа стара

Униформа стара

На тавану бакине куће,

где се машта дечја распламсава, тиња,
где све изгледа лако и могуће,
стоји једна стара, дрвена шкриња.

Мислио сам да бака у њој благо крије,

или ту скрива неку звезду сјајну,
у њу од нас нико завирио није,
бака је чува ко највећу тајну.

„Пусти ме бако да вирнем мало,

можемо заједно, не морам сам.
До твоје тајне, баш ми је стало!“
„Отвори је сине, лагано и тихо,
као да улазиш у храм.“

Срце ми лупа док поклопац  дижем,

пред очима ми се једна слика ствара,
у глави сећање за сећањем нижем,
бакино благо и та звезда сјајна
то је ова прадедина униформа стара.

Заборав се на нашим срцима не хвата,

прадедина слика крај иконе стоји.
Баш у овој униформи из Великог рата,
капетан нас са ње, све у очи гледа,
и као војнике опомиње, броји.

 „Узми сине, обуци то ратно одело,

тако мили са све одликовањем.
Мој отац га је носио јуначки и смело,
пред том униформом су многи,
стајали с поштовањем.“

Стојим у униформи, малчице превеликој,

бака ме гледа са сузама и сетом.
Осећам љубав и блажени спокој,
јер знам да је ова шајкача српска,
поносно сијала пред читавим светом.

Бакина је шкриња сада, отоврена често,

прадедина униформа непрекидно сећа,
на ратне страхоте, свако оно место,
где се патња уз наду подносила лакше
где је слобода била од живота већа.

Биљана Марковић Јевтић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Генерал Живојин Мишић на челу Прве армије

У време повлачења српске војске, новембра 1914. године, на десну обалу Колубаре и Љига, за команданта најзаморније и највише истрошене српске Прве армије постављен је генерал Живојин Мишић.

Услед рањавања и болести генерала Петра Бојовића, великих губитака у људству и материјалу током битке на Дрини, а посебно због недостатка тешког наоружања и муниције, одеће и обуће, логорске опреме, наступила је општа физичка и духовна клонулост у српској војсци. Прва армија је била пред расулом.

Повлачећи се преко брдског земљишта, раскаљаним путевима, по киши и снегу, уз непрекидне борбе против надмоћнијег непријатеља, без довољно хране и муниције, наступила је у војсци свеопшта малаксалост. Масе становништва, које је у страху од репресалија напуштало своје домове, бежећи, испред непријатеља са стоком и другом покретном имовином, закрчиле су ионако веома уске пољске путеве, отежавале су кретање војсци и утицале на пад војничког морала.

Војвода Путник је 14. новембра 1914. године позвао Мишића и саопштавајући му постављење на нову дужност, рекао:

„Мишићу…Идите…Идите да прихватите Прву армију. Бојовић је тешко болестан и рањен…Тренуци су врло критични. Зауставите ово осипање наше војске, Ви једини…И шта учините, учињено је.“

Ни тада у таквој, на први поглед безнадежној ситуацији, генерал Мишић није губио оптимизам, пошто је добро познавао српског војника и његове најважније особине.

Убрзо након постављења за команданта Прве армије генерал Мишић је, на мосту на Рибници у Мионици, уз помоћ групе официра, успео да спречи даље расуло и заведе ред у војсци. Када је са својим оперативним штабом стигао у Гукош код Љига  примио је прво наређење Врховне команде за примену одбрамбених мера на фронту дугом 22 километра. Затим одлази у Бољковце код Горњег Милановца, а својим сарадницима поручује:

„Само да ми једанпут пређемо у напад, у једном налету очистићемо нашу земљу од те швапске жгадије“.

То чудо ће се убрзо и догодити у знаменитој Колубарској бици, највећој српској победи у Првом светском рату, заслугом њеног творца и извођача војводе Живојина Мишића и његових храбрих ратника.

За мање од двадесет дана, повратио је, тада генерал Мишић, пољуљани морал своје армије, прикупио преморене јединице, средио их, одморио и попунио.  Опорављена Прва армија са Мишићем на свом челу била је спремна за, по чувењу познату, Колубарску битку.

 

 

                                      Мапа Колубарске битке (рад U.S. Military Academy)

 

 

Војвода Живојин Мишић са својим успоменама