"Тешка времена"- Мирослав Голубовић

Трилогија „Тешка времена“ Мирослава Голубовића, једно је од најпотреснијих дела у којима је приказан Први светски рат.

У првом делу трилогије који се зове „Fragmenta tragoediae belli“ (Одбрана Београда 1915.) Голубовић пише о својим личним, трагичним доживљајима, када је као дечак, добровољац учествовао у одбрани Београда 1915. године. Припадао је чувеном Сремском добровољачком одреду, који је упућен да брани Београд од аустроугарске и немачке војске. Његови борци били су, углавном, дечаци од 15 до 19 година.

Као што рекох, и  Мирослав Голубовић је био међу њима. Три дана и три ноћи су се ови дечаци по улицама разрушеног Београда, који је пламтео под ударима граната, борили, прса у прса, с неколико хиљада Немаца. На ову децу, бранитеље престонице, насрнули су снажни људи са најбољим и најмодернијим оружјем тог времена.

Ове младиће је пред саму битку, коју готово нико од њих није преживео, дочекао мајор Гавриловић истим говором који је одржао и својим војницима:“Војници, јунаци... Врховна команда вас је избрисала из свог бројног стања... Ви немате више да бринете за живот који више не постоји...“  

У борбама за одбрану Београда Сремски добровољачки одред  је уништен. Само неколико рањеника је остало у животу. Међу њима је био и Голубовић. Њега је, у борби, изрешетао немачки митраљез. Био је тешко рањен, остао је без ноге, с још неколико рупа и ожиљака од митраљеских зрна. Заробљен је у болници. Потресна су његова сведочења о умирању рањеника у најтежим мукама, о сусрету са мајком која је дошла у болници да га тражи, а он, дечак, било га је стид да мајци покаже осакаћену ноги и није имао срца да јој се јави...о пријатељству са немачким рањеником са којим је до тог часа, ратовао на живот или смрт.

Много тога потресног испричао је Голубовић. После рата као и многе јунаке, и њега је отаџбина заборавила. Није му одала признање за храброст, али га је борба у којој је био  само незнани херој, инспирисала да напише ову трилогију.

Први део трилогије „Fragmenta tragoediae belli“ изашао је као посебна књига и имао је велики успех. Године 1931. награђен је првом књижевном наградом београдске општине као најбоље дело о одбрани Београда.

После четири године појавио се други део његове трилогије „Гробље без крстова“. У овој хроници Мирослав Голубовић описао је повлачење војске и становништва од Београда, преко Косова и Албаније до Драча. Није он ту описивао повлачење Врховне команде и јединица наше војске, које су донекле, биле организоване. Описивао је повлачење последњих остатака изнемоглих избеглица које су на најтрагичнији могући начин, на начин који вероватно човечанство није запамтило умирале у албанским врлетима. Голубовић је акценат ставио на умирање 40.000 дечака између 16. и 19. године који су, непосредно пред велико страдање, били мобилисани. То је била још једна незапамћена трагедија српске деце, од четрдесет хиљада дечака из албанског пакла изашло је само осам хиљада. Остали су умрли у гудурама, а мали део заробљен и поумирао у логорима.

Овако експлицитан и до крајњих граница трагичан опис умирања и мучеништва у албанским врлетима је, можда. тежак за читање, али вас тера на размишљање и дубоко преиспитивање. Читајући овај део Голубовићеве, трилогије савест почне да ради убрзано и питања навиру, зашто смо заборавили ову најтрагичнију епизоду наше историје, зашто не говоримо о страдању које скоро цела историја човечанства не памти, одакле нам право...?

Као што рече Божидар Ковачевић у предговору књизи:

„Читајте је и ви, плачите и ви, читаоци. Племенита је ова књига, добра је то литература која нам изазива сузе.“

Трећи део трилогије „За заслуге“ је роман. У овом делу Голубовић пише о незахвалности друштва, о непоштовању ратних инвалида који су остали без вида, без ногу и руку, бранећи земљу од непријатеља. Они су од неких „нових људи“  отерани да просе пред гробљима и по улицама док њихово потомство због беде одлази у деликвенте и проститутке. Многи кажу да овај роман има атмосферу „Јадника“ Виктора Игоа.  

Трагична је била судбина људи у рату, али и после њега. Хероји су брзо заборављени, њихове заслуге такође. Потресни су описи тешких инвалида, који се боре за свој и животе својих најближих просећи. Ти гладни, мршави, одрпани људи у џеповима својих поцепаних панталона и испод јадних кревета чувају ратно ордење. Али како може да помогне „Карађорђева звезда са мачевима“ када нема хлеба.

Ова књига је можда тешка за читање, јер се после читања дуго осећа тежина на души.

Али зар је теже нама данас, него што је било њима пре сто година. Непристојно је то поредити.

Ево како се Мирослав Голубовић обратио савременом, помало размаженом читаоцу у другом делу трилогије „Гробље без крстова“:

„ Ако хоћеш да добијеш праву слику о необичном страдању једног народа, ти, који данас живиш далеко од овог ужаса, у топлој соби и дебелом руху, онда слушај трагедију, истиниту трагедију, а не причу из Хиљаду и једне ноћи, трагедију пет стотина хиљада људи, жена и деце који су се, без своје воље и дању и ноћу, а сваки је такав дан и ноћ била подједнако страшна и судбоносна, потуцали доле на југу, у непролазним и бескрајним снежним кршевима Албаније, без хране, голи и боси, промрзлих и рањаваних удова, где су их једино сунце, месец и звезде везивале за цивилизовани свет.“

    

    

        

...све су несрећне на сличан начин

У Србији све виђеније породице личе једна на другу, све су несрећне на сличан начин. 

Можда би овако и Толстој рекао, да је писао о српским породицама.

Породица, једног од наших најславнијих војсковођа, војводе Живојина Мишића прошла је трновит пут.  О њиховом животу, судбини, страдању, победама и поразима говоре Ваљевци, глумци градског позоришта „Абрашевић“ заједно са ученицима Ваљевске гимназије у представи „Мишићи“. Причу о Мишићима казује жена војводе Мишића, Лујза Мишић. Немица пореклом у браку са српским војводом имала је шесторо деце, три сина и три ћерке: Радована, Александра, Војислава, Елеонору, Олгу и Анђелију.

Премијера представе „Мишићи“ била је 15. децембра 2014. године у Ваљеву на сцени Центра за културу, у оквиру програма обележавања стогодишњице Првог светског рата и Колубарске битке.

Недавно, тачније 20. марта 2015. године, у оквиру програма обележавања Дана града Ваљева, ваљевска публика и гости Ваљева могли су да погледају и њену репризу.

Гледати представу о Мишићима у Ваљеву, у Центру за културу поред Колубаре, слушати причу од ваљевских глумаца права је привилегија. Имате утисак да сте се, на два сата, вратили кроз време и да пред својим очима гледате аутентичне ликове, слушате аутентичан говор и боравите на аутентичним местима.

После пуних 100 година од Великог рата, многима, а пре свега млађим генерацијама, преко драме „Мишићи”, која је настала по мотивима из мемоарске, романескне и историјске грађе, први пут се говори и о трагичној судбини војводине породице.

Редитељ Мирослав Трифуновић, који је заједно са Тамаром Јаковљевић радио на драматизацији текста, у представу је укључио скоро 40 глумаца. Главни лик је војводина супруга Лујза Крикнер Мишић, коју је изванредно одиграла глумица Катарина Вићентијевић – кроз чију животну линију се прелама судбина њеног вољеног и поштованог супруга, три сина и три кћерке.

Мало је познато да је Живојин Мишић говорио четири светска језика и да му је животно гесло било „Не стајати ни у смрти”. Исповест о злој коби његове породице препуштена је Лујзи Крикнер, која се за њега удала још док је била ученица другог разреда гимназије.

Чињеницу да је кроз вене њихово шесторо деце текла српска и немачка крв многи су узимали као повољну околност у тешким ратним временима. Међутим, дешавало се нешто сасвим супротно. Судбине војводиних синова биле су окрутне и трагичне.

Најстарији син, Радован, родио се 1887. године у Београду. Радио је као чиновник Народне банке у Београду. Био је комита пре него што се 1912. године заратило против Турака. Као резервни коњички потпоручник учествовао је у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године. У другом светском рату, априла 1941. године, заробљен је у Фочи као резервни потпуковник и интерниран у Немачку у заробљеништво. Прошао је кроз седам логора. Умро је 26. јула 1945. године у Нирнбергу, само три дана пре поласка заробљеничког транспорта за Београд.

Средњи, Александар, рођен је 1891. године у Београду. Као питомац Војне академије учествовао је у балканским ратовима, а као коњички капетан у Првом светском рату. После рата провео је неко време као официр, а потом је био управник Врањске бање. На почетку Другог светског рата, као мајор краљевске југословенске војске, нашао се у четницима Драже Михаиловића као командант батаљона. Заробљен је у немачкој офанзиви у Струганику. И поред подсећања да му је мајка Немица у затвору је одбио понуду за сарадњу са њима. Стрељан је по пресуди Немачког ратног суда 17. децембра 1941. године у околини Ваљева.

Трећи син војводе Мишића, Војислав, родио се 1901. године у Београду. Са четрнаест година постао је питомац Кадетског корпуса у Полтави у Русији, у којем се задржао све до пред почетак Октобарске револуције 1917. године. Након доласка из Русије школовање је наставио у Итн колеџу близу Виндзора у Енглеској, где се оспособио за инжењера хортикултуре. До Другог светског рата живео је и радио у Александрову у Македонији, где је имао велику фирму. Одмах после окупације определио се за партизански покрет. Био је комесар чете у Колубарском батаљону Ваљевског партизанског одреда. На превару, брат Александар га је довео у Струганик и држао у некој врсти заточеништва. Касније је илегално живео у Београду где је ухапшен и био затворен у бањичком логору, одакле је пуштен на молбу мајке. Учествовао је у завршним борбама за ослобођење земље. Међутим када се изјаснио за Резолуцију Информбироа, послат је на робију на Голи оток. По повратку са робије радио је као стручњак за хортикултуру у Градском зеленилу у Београду. Умро је 29. августа 1974. године у Београду.

Три војводине кћери Елеонора, Олга и Анђелија, све време су биле језгро породице и у свим трагичним догађајима који су пристизали један за другим настојале да очувају дозу оптимизма и вере у живот и боље сутра. Велики потпорни стуб породице Мишић била је Лујза које је 1943. године из протестантске прешла у православну веру, добивши име Магдалина.

Носеће улоге у представи, поред сјајне Катарине Вићентијевић, имају Драган Лукић, Бранко Антонић, Петар Нинић, Љубивоје Марковић, Ангелина Лукић, Мирослав Мандић, Горанка Калембер Лучић и Божидар Милић.

Верујем да ће ова сјајна представа бити на репертоару и у неком од београдских позоришта, јер њена тематика, глумци, редитељ и остали ангажовани на њеној поставци то заслужују.

Али оно што се зове „душа“ представе, најбоље се осети само онда, када се игра на даскама позоришне сцене поред Колубаре.

Из представе "Мишићи"