Чујмо Арчибалда Рајса...

 Уводник

Ово је прича, која је давно испричана и која је требало дa се чује. Причао ју је Арчибалд Рајс Србима, после Првог светског рата. Веровао је да ће је чути, да ће је доживети као пријатељски савет, а не као проповед једног странца. Они који су је чули и разумели, били су исцрпљени српски војници, Рајсови саборци. Уморни ратници нису имали снаге да, после свих страхота кроз које су прошли, у миру исправљају грешке оних који су рат провели у позадини, а после њега потрчали да приграбе сву славу, све заслуге и наравно сву власт. Они који су у своје руке приграбили Србију после великог страдања, нису чули Рајса, нису га разумели. У њему су видели само странца који им придикује. Нису разумели да прави пријатељи своју оданост доказују и критиком, јер критика служи да се грешка исправи. Некритично су одани само полтрони и лицемери, они једва чекају крах пријатеља, јер знају да су увек добродошли онима жељним некритичне славе. А њих је у изобиљу…Полтронима је пријатељство потрошна роба, профит. Док се њихова незајажљивост задовољава, они су највернији пријатељи, а случајно им апетити не буду потхрањени, готово је и пријатељство, али и пријатељ. Тада се вади црно мастило, а пријатеља окруженог лицемерима више не опра ни Сава ни Дунав. Таква су пријатељства данас код ускогрудих људи. Заснована су на интересу, користи, грамзивости, на тој гадној људској особини која се зове полтронство. Како је то лако и уносно, а како компликовано људско стање.

Право пријатељство је оно од чије искрености, понекад, заболи превише уздигнута људска сујета.  Ваљана критика је та, која ту уздигнуту сујету враћа у оквире тела човека коме припада. Када се подвуче црта епилог је увек исти…пријатељска придика увек мање боли од ласкања лажних људи.  Горка слаткоречивост се врло брзо претвори у убојито оружје, од кога страда увек онај ко је бескрајно веровао. Може да се догоди, а догодило се у нашој непосредној прошлости, да гомила ласкаваца и полтрона, покаже сво зло своје дроњаве душе, тако што некадашњем пријатељу кога су преко ноћи претворили у смртног непријатеља, одржи опело испред куће. Човек је био понижен, искоришћен, укаљан, али жив. Срби живим људима не држе опела. Бар је тако било…ваљда…некада. Не плаше се они ни Бога ни народа.   

Да ли се историја понавља? Да ли нас је историја научила, да грешке из прошлости не понављамо у садашњости. Изгледа да није. Ако је Арчибалд Рајс своју причу причао лику у огледалу, имало је смисла. Ако ја ову причу причам, само лику у огледалу такође има смисла.  Сваки лик шири око себе и понеки мали одраз, веома вредан одраз. Сваки тај одраз значи да човек није сам, постоје те мале сенке које га чују и које ће наставити да причају даље. Баш као што то ради ехо.

Чујмо ехо Рајсове приче… 

 

Одломци из књиге „Чујте Срби, чувајте се себе“ Арчибалда Рајса

„Био сам са вама када сте били у невољи. Делио сам са вама патње и, да бих то могао, жртвовао сам сјајан живот и веома лепу каријеру која је много обећавала. Заволео сам вас јер сам на делу видео ваше људе из народа у биткама и пресудним тренуцима, када се препознаје истински карактер неке нације. Заволео сам вас и због жртава које сам ради вас поднео, јер за људе и ствари се утолико јаче везујемо уколико нас то везивање кошта жртвовања.

Видео сам вам међутим и мане, мане које су се ужасно исказале после рата. Неке ваше мане ће, ако их не отклоните, бити погубне по вашу нацију. Не бих вам био пријатељ ако не бих викао „чувајте се“ и ако не бих, уз врлине, које су истински и лепе, указао, као у огледалу, на ваше лоше стране. Нећу скрити од вас ништа од онога што сам видео, јер прави пријатељ није онај који вам ласка, већ онај који вам каже истину, целу истину.

Међутим, нећете имати то огледало у рукама док сам ја у животу. Наћи ћете га у мојим списима и чини ћете с њим што год будете хтели. Или ћете га прочитати, замислити се над његовим садржајем и из тога извући корист, или ћете га, пак, презрети, па ће онда она истинска српска душа, душа ваших хајдука и јунака ратова за ослобођење, нестати са ваших простора. То ће бити последња услуга коју могу да вам учиним.“ 

"Пријатељи и непријатељи

…Али, ако ваши управљачи и њихова свита радо ћуше ногом оне који су се доказали као пријатељи ове нације, и то без вашег противљења, све своје осмехе задржавају за ваше непријатеље. Сам Бог зна колико сте пропатили у току рата од Аустро-Угаро-Шваба, колико су вам јадну земљу они опустошили, опљачкали и на муке ударили. Колико су вам најбоље браће и сестара, измрцварили и побили, зато што су били родољубиви. А данас вас те исте Швабе, исти они некадашњи Аустроугари, преплављују производима и људима, а ви их дочекујете раширених руку. Хиљаде и хиљаде Немаца, Бечлија, чак и Будимпештанаца мирно долази да код вас стиче богатство, а ви им то допуштате. Представнике исте оне Немачке, која вам је била немилосрдни непријатељ и која ће то поново бити једног дана, слави „цвет“ ваше престонице који се дичи да је савремен. И док ваши некадашњи џелати наилазе код вас на најлепши дочек, правите свемогуће тешкоће припадницима народа који су показали делотворно пријатељство у вашој несрећи…пре него што натерате малобројне пријатеље да осете колико је нужна и жестока борба за живот, почните то да примењујете на хиљадама бивших непријатеља које никада нећете успети да преобратите у пријатеље.“

„Политички кадар безвредан

Та љубомора касте зване „интелигенција“ српског народа не исказује се само према странцима већ и према сународницима. „Отмено друштво“ тако не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просека. Свим средствима настоји да препречи пут ономе ко се осмели и пожели да иступи из његових редова. Ако је, пак, немоћно да га у томе спречи, прогониће га сплеткама, чак и клетвама. Стога прави интелектуалци ове земље, а има их, и то много, не успевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу. Зато и најзначајнија места у администрацији и другде најчешће заузимају медиокритети, чак и људи без икакве вредности. Зато вам је и политички кадар кукаван.

И поред свега, завист није својствена српском народу. Он је амбициозан, а храбар народ и треба да буде амбициозан, али није љубоморан. Љубомора је тековина оног изрођеног дела становништва, дела који чини „интелигенција“, како се она неоправдано назива.“

„Страначке везе

…Обичаји професионалних политичара прво искорењују врлине српског тла. А, на несрећу, политичари су вам свемоћни. Политика се меша у све и свуда управља. Укаже ли се неко место у власти, било оно важно или осредње, свеједно, о избору не одлучују заслуге кандидата, већ политичке везе. Може он бити и највећа незналица, најнечаснији човек, ако је „штићеник“ политичара-странчара странке на власти, победиће и човека најквалификованијег и у стручном и у моралном погледу. Када се неки кандидат пријави на конкурс за неко место у министарству, не питају га: „Шта знаш? Шта си радио досад? „Шта си радио када је отаџбина била у опасности?“ не, питају га: „У којој си странци?“ „Који посланик те препоручује?“. Последице оваквог начина рада су погубне за земљу. Функционери су вам, по правилу, најгорег квалитета. Често нису ни способни да обављају посао који се тражи од места које заузимају…“

„Закључак 

…Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се, на њој наталожило нарочито после рата. Нација која је попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, али не и поражена, успела да се врати на своја огњишта као победник – не допушта да је подјарми шака обичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша.

Упркос свему, ја верујем у будућност вашег народа. Дух Косова, Карађорђа, Куманова и Кајмакчалана поново ће се пробудити. Мора се, међутим, брзо пробудити, јер без њега ћете можда поново доживети време робовања које ни у чему неће заостајати за оним претрпљеним које су ваши стари победили жртвовањем и јунаштвом. Судбина вам је у властитим рукама: блистава будућност или поново ропство!“

Рудолф Арчибалд Рајс је на позив српске владе дошао у Србију 1914. године, да истражује злочине Аустроугара, Немаца и Бугара, над цивилним становништвом. Био је члан наше владе на мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника и српски народ и до краја живота је остао у Србији. Са српском војском прешао je Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године.

Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ у Београду. Сву своју имовину трошио је на школовање српских избеглица и помоћ ратној сирочади. Умро је 8. августа 1929. године у Београду. Сахрањен је на Топчидерском брду, али је по властитој жељи његово срце у каменој урни пренесено у Спомен-костурницу на врху Кајмакчалана у којој векују његови ратни другови.

Пред крај живота објавио је свој ратни дневник под насловом „Шта сам видео и проживео у великим данима“. Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис ове књиге „Чујте Срби!“ на француском језику.  

                                                              
                                                Рајсова урна на Кајмакчалану

Можда је дошло време да Срби, коначно, чују Рајса или бар његов ехо...

 

                              Споменик Арчибалда Рајса на Топчидеру