За време мира није било одлучено да ли ће се Београд бранити или не, с обзиром на могућа разарања, влада је препустила да о томе, на основу сопствене процене ситуације, одлучи пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа, командант Дунавске дивизије првог позива. Његова дивизија је као истурени одред Друге армије држала положаје јужно од Београда: Гроцка – Ерино брдо – Торлак – Баново брдо ради осматрања и заштите дела фронта од Гроцке до Остружнице. Уочи почетка операција на самој обали Дунава и Саве налазиле су се само јединице трећег позива, добровољци и одељења жандармерије.
Међутим, како су аустроугарске трупе већ првог дана по објави рата засуле Београд артиљеријском ватром са Бежанијске косе и са мониторима и пешадијским снагама покушале да се искрцају на пристаништу, које су стражари и добровољци успешно одбили, пуковник Анђелковић је, понесен ратничким расположењем становништва, донео одлуку да се Београд брани. Тако је почела ратна драма српске престонице и њених бранилаца.
Рајсово сведочење о бомбардовању Београда 1914. године
Доктор Рајс описује први сусрет са генералом Михаилом Живковићем, коме је поверена одбрана Београда и кога су назвали „гвоздени генерал“. Тај сусрет је био на Торлаку, генераловом главном штабу.
Генерал Михаило Живковић, командант Одбране Београда
„Његове канцеларије су у школским просторијама“-пише Рајс,“али он и његови војници станују под шатором у храстовој шуми. Висок, снажан, строгог држања, стари војник нас љубазно прима и говори о свом тешком задатку, али се ипак нада да ће га успешно извести до краја, упркос томе што има мало трупа и недовољно модерног оруђа. Генерал каже:“Али српски народ је односио победе и са још мање средстава. Он ће се и сада извући“.
Гледајући ове лепе момке како певају около, има сам исто убеђење.
Београд као да је у опсадном стању. Кафане се затварају у 20 часова. Свет се служи свећама, јер су аустријске гранате срушиле електричну централу.
Што се човек више приближава вароши, њеном центру, ране од бомбардовања су све видљивије. Прочеља многих кућа носе трагове шрапнела. Руско посланство је оштећено, прочеље старе палате пробушено и неколико отвора зјапе. У краљевом двору срушени зидови. Велика граната је свалила галерију у салу. На Теразијама је оштећена кућа Викторовићеве апотеке. Хотел „Москва“ је погођен пројектилима.
Калемегдан и његова околина су пусти, много је кућа у рушевинама…“
Рајс пише да га је примио командант града мајор Јоксим Гајић. Пошли
су да разгледају
Тврђаву, која је више знаменитост, историја, него средство
одбране и заштите.
Сведочи Рајс:
„Здање штаба, архиве, Војни музеј – све је у рушевинама. Зидови старог бедема, који су
пре неколико векова одолевали јуришу Турака, срушени су ударом јаких топовских
граната. У доњим деловима, дуж Саве и Дунава, војници спречавају прилаз
аустријским мониторима. Ту је један топ од 75 мм за одбрану од монитора скривен
у зеленилу. Све ове зидине, цркву, напуштене куће, Аустро-Мађари руше само из беса. Они хоће да истребе цео српски народ, а не само његово војнике. Чак су и болнице, мада заштићене знаком Црвеног крста, биле бомбардоване четири пута! Мучеништво Београда започето је првим данима рата.“
Нема коментара:
Постави коментар