Софија Јовановић
У Београду се увелико причало о храбрим браниоцима који су се свакодневно прослављали подвизима. Једно име данима није силазило са усана Београђана - Софија Јовановић.
Ова храбра Српкиња своје јунаштво је доказала у Првом и Другом балканском рату.
Чим је Аустроугарска објавила рат Србији, ево поново Софије пред старешинама:
-Хоћу свој ратни распоред!
Као и на почетку пређашњих ратова било је повуци-потегни. Старешине нису тако лако хтеле да, једној девојци, дају пушку у руке. Софија Јовановић се тада сетила мајора Воје Танкосића.
Хтела је у његов одред, надајући се да ће тако одмах бити у акцији.
Нашла је мајора Танкосића, али је он већ био у покрету - водио је одред на Дрину. Рекао јој је да се јави Игњату Кирхнеру, команданту Сремског добровољачког одреда. Кирхнер се није двоумио. Рекао јој је да му је свака пушка добро дошла, а јуначко срце поготово. Осим тога, кад је препоручује Танкосић, мора да је кремен-камен.
Софија је желела да је ратни другови зову Софроније, онако како су је звали и у балканским ратовима.
Причала је Софија Јовановић о својим ратним годинама:
"...Ми смо, у то време, рат схватали као сваку другу несрећу, као непогоду, као поплаву или пожар, од који се треба штитити заједно, удруженим снагама, а после, кад мине олуја, кад се сврши војна, да свако буде оно што је био...
...Јесте, тако смо ми то схватили у том суровом отаџбинском рату: као дуг земљи, дуг отаџбини. Нико, разуме се, није могао да очекује да му отаџбина за проливену крв плати на било који начин. Ако је био јунак, добио је одликовање. Било је и напредовања у чиновима: ја сам догурала до наредника! Није то мала ствар - наредник српске војске! То је била и Милунка Савић, коју сам обожавала и увек се скромно повлачила пред њом као јунаком. Милунка је била јунак, али је била скромна. Oстала је оно што је била и пре рата.
...Да се вратимо првим данима рата и одбрани Београда. Од краја јуна до почетка децембра, те прве ратне године, није било дана без борбе. Аустријанци и Мађари су даноноћно кидисали на престоницу. Чим су прешли Саву и заузели Шабац мислили су да ће брзо пасти и Београд. Али, наши су их после дванаест дана тако заокупили да су се суновратили у Дрину..."
Софија се сећала и свог ратног команданта Игњата Кирхнера:
"У почетку ме је збуњивало командантово презиме. Одкуда такав човек међу браниоцима српске престонице? Убрзо сам сазнала неке појединости: родио се у Банату, мајка му је Српкиња, отац Немац. У време анексије Босне и Херцеговине, 1908. године Кирхнер је био поручник у аустроугарској војсци, али је искористио прву прилику и пребегао у Србију и то са целим водом својих војника. Кад је избио рат, Кирхнер се пријавио у добровољачки одред. Знали су да је храбар, честит човек, да је патриота, па су му дали исти чин који је имао у аустроугарској војсци и поверили му команду.
Игњат Кирхнер је окупљао младиће из Срема и Баната који су успели да пребегну у Београд и изражавали жељу да ступе у војску. Како су за војску били премлади, јављали су се у добровољце. У почетку је Кирхнер имао петнаестак људи, а убрзо близу четристо. "
Причала је о тренутку када су Аустријанци тражили предају Београда и скидање српске заставе која се вијорила на бедему Београдске тврђаве:
"То је био неразуман захтев. Предати Београд без борбе! Дозволити да се на његовој Тврђави завијори аустријска застава!Било нам је јасно да наши непријатељи ништа не знају о нашем поносу, срчаности и одважности. Није било човека коме би тако нешто пало на памет. Напротив, свако је био обузет мишљу да само преко мртвих бранилаца непријатељ може ући у Београд."
Као и сви борци и јунаци Великог рата и Софија је била веома скромна. Није желела да прича о својим ратним подвизима. Прећуткивала је своје јунаштво у почетку рата, а и касније у октобру 1915. године, када је на Дунавском кеју у крвавим уличним борбама, јуришала прса у прса, тукла Швабе и из рушевина извлачила своје рањене другове...
Било је то време када се све нудило отаџбини, а од ње се није тражило ништа, чак ни незаборав.
Таква је била српска хероина Софија Јовановић, носилац тринаест ратних одликовања. Французи су је звали "српска Јованка Орлеанка"
Део текста је из књиге Антонија Ђурића "За част отаџбине"
Нема коментара:
Постави коментар