О трагичним данима аустроугарске окупације Београда 1914. године, која је захваљујући одлучујућој офанзиви српске војске у Колубарској бици, трајала само тринаест дана, писала је сва београдска штампа, највише "Политика", "Правда", "Балкан", као и поједини истакнути историчари, публицисти и новинари, међу којима су Јован Миодраговић, др Савка Михаиловић, др Божа Николајевић и други.
Најопсежнију студију о страдањима Београђана, за време ове аустроугарске, и касније аустро-немачке окупације дао је Душан Миликић.
...Одмах по уласку у Београд, дошло је до изражаја ривалство Аустријанаца и Мађара чији ће град бити? Ко ће бити командант Београда, гувернер Србије? Из цитата мађарске штампе јасно се види да су се они веома залагали да Београд буде њихов.
Изгледа да су у томе и превагнули јер је за команданта града, а вероватно и за будућег гувернера Србије, био одређен мађарски генерал Стјепа Шаркоти (Саркотић), иначе Хрват, који је до краја остао веран мађарској круни. Он је стигао у Београд 11. децембра, пошто је претходно био код цара Фрање Јосифа да би му изложио свој план реформи у Србији.
Подизање вешала 4. децембра 1914. године био је први видан знак присутности Аустријанаца и Мађара у Београду. Ова направа била је подигнута у самом центру града, између "Москве" и "Балкана" на Теразијама, сваком на видику...
...Непријатељска пропаганда наговештавала је становништву Београда брз слом српске војске. Говорило се упорно да је пао Крагујевац, жижа Србије. Онда, да је прекинута веза с Црногорцима, чак и да је пала Косовска Митровица. Мада се повремено и у Београду чула пуцњава топова, што је значило да је фронт близу, ипак, ко ће знати да ли се још негде воде борбе...
Поред других недаћа које носи окупација, "вести" да је престолонаследник Александар (или принц Ђорђе) убио Пашића, да је краљ Петар отишао ћерки у Русију, или се склонио у Италију, да је убиством Пашића свргнута династија Карађорђевића, и тако даље, правиле су још већу пометњу и неизвесност. Нико није могао то да потврди, али никога није било ни да демантује...
...Пљачкање је вршено дању и ноћу. Обијало се под изговором да се траже мине и комите. То су биле две опасности за којима се непрекидно трагало. Већина становништва је избегла, а куће и радње су остале закључане. Окупатори су их обијали, ако не калаузом, онда секиром.
Кад су кроз Београд прошле аустроугарске борачке трупе, и за њима ушле позадинске, један од првих који је кренуо у "контрибуцију у натури" био је војни аташе у Београду, потпуковник Ото Галинек. Њему је ова пљачка била олакшана јер је познавао Београд. Просто је заређао колима од куће до куће, од посланства до конзулата, где је, неколико месеци раније, приман као галантни дипломата и купио све што му се свидело. Потпуковник Галинек је пре почетка рата често одлазио и у атеље брата нашег познатог сликара Паје Јовановића. У атељеу су били изложени неки Пајини акварели за које се Галинек интересовао, сада је коначно, потпуковник дошао у атеље по аквареле...
Аустријски капетан Шустер настанио се у кући српског генерала Боже Јанковића. Из осећања поноса и сачуваних ритерских традиција, написао је један документ-писмо, у коме је истакао да му чини част што станује у кући српског генерала, као и то да од ствари неће ништа узети.
Капетан је свакако имао разлога да овај поштен однос и нарочито обележи, вероватно због тога што то није обичај код његових другова. Документ је дао чувару стана. Али, за официром је убрзо дошла и његова госпођа. Као практична жена, она је, видевши тепихе и други намештај укорила мужа што је пожурио са овако несмотреном изјавом, и то писменом. После измене мисли између капетана и капетанице резултат је био у корист жене, која није имала ни чин ни пиштољ. Зато је капетан Шустер пиштољем тражио од чувара да му врати оно неугодно писмо.
...Сваки дан окупације био је црн за Београђане, али посебно се издвајао 13. децембар. Тога дана се непријатељ већ нагло повлачио. Требало је, пише Душан Миликић, поред пљачке, заробљеника, повести и робље, јер се и на тај начин загорчавао живот непокорној Србији. Наоружане патроле, пешке и на коњима, сурово су и без икаквог обзира купиле по улицама старце, инвалиде, жене и децу и терали их преко моста у Земун. Било је и покушаја бежања, али је мало ко успео. Кукање, преклињање и запомагање дочекивано је корбачем и кундаком или метком...
...Окупаторске власти у Београду вршиле су све јачи притисак на становништво. У почетку су Аустријанци почели са озбиљним реформама-да уведу латиницу уместо ћирилице! Међутим, ова идеја је убрзо напуштена. Уместо тога купили су по кућама секире, пијуке, ашове и лопате па чак и бурад, очигледно ствари које су негде биле хитнија потреба него укидање ћирилице...
...Последњи дан окупације Београда 14. децембар 1914. године. Битка се приближавала с југа и већ је запљуснула варош. Топовска и митраљеска паљба чула се сасвим близу. На Сењаку и Топчидерском брду распрскавали су се шрапнели. Непријатељске колоне панично су се повлачиле према мостовима на Сави. Мост на Дунаву према Панчеву није више био у стању да издржи терет потучене војске. Тамо је саобраћај сасвим обустављен. Према Сави тискала су се са свих страна кола напуњена покућством. Између њих терани су наши и њихови рањеници, стока из околине Београда и покупљено робље...
...Дошао је опроштај окупатора са Београдом 15. децембар 1914. године. Паљба се чула већ и по улицама. То више није било бекство, већ буквално дављење у Сави. Командир једне аустроугарске батерије стајао је осам часова, тог последњег дана окупације, са целом батеријом у Душановој улици и плакао...
...У Београду је, после одушевљеног дочека наших јединица, настало лечење тешких рана нанесених овом окупацијом. Права несрећа и прави бол осетили су се тек када је прошао талас ослободилачког одушевљења. Тешко је дати потпуну слику Београда који су оставили окупатори, а затекли ослободиоци. Отерани мили и драги, старци, жене и деца, основци, опустошени и похарани станови, разорена огњишта...
Из књиге Антонија Ђурића "За част отаџбине"
Нема коментара:
Постави коментар