Битка код Чеврнтије

Једна од најкрвавијих битака у којој је српска војска изгубила огроман број војника, подофицира и официра била је битка код Чеврнтије.
Тачније, 6. септембра 1914. године Тимочка дивизија првог позива из Друге армије, доживела је катастрофалан пораз при покушају да форсира Саву код Чеврнтије, источно од Сремске Митровице. Ова дивизија је, почела да форсира Саву са знатним закашњењем у односу на друге дивизије, без солидних тактичких и техничких припрема, као и без познавања тактичко-оперативне ситуације у зони форсирања. Пошто је пребацила у Срем 13. пук без једне чете и два батаљона 15. пука, с једном пољском батеријом, обуставила је превожење да би поставила понтонски мост, макар и слабије конструкције. На тај начин су се пребачени делови нашли потпуно усамњени на левој обали реке и изложени снажном противнападу вишеструко надмоћнијих непријатељевих снага (у нешто ширем појасу непријатељ је имао 30 пешадијских батаљона, 5 коњичких ескадрона и 12 артиљеријских батерија). Под притиском тих снага центар и лево крило 13. пука почели су да се повлаче у нереду. И пребачена пољска батерија је  у галопу појурила ка недовршеном понтонском мосту, дижићи облаке прашине. Мислећи да је то аустроугарска коњица, командант 3. батаљона 13. пука, наредио је да се да трубни знак "коњица с бока"! То је изазвало још већу гужву и панику на левој обали Саве, где се налазио известан број рањеника који су очекивали да буду евакуисани на супротну обалу. Лакши рањеници су одмах појурили најближем понтону, напунили га и изврнули се у воду. Када су чули запомагање дављеника, здрави војници су почели да напуштају стрељачки строј и да јуре ка недовршеном мосту, хватајући се за постављене ногаре и моснице, које су се, под великим оптерећењем, заједно са њима сурвале у воду. Покушаји официра да успоставе ред били су узалудни, јер усплахирена маса ништа друго није чула ни видела сем запомагања рањеника у Сави и на још недовршрном понтонском мосту. Неки војнии су пливали према мосту не обазирћи се на заповести официра, други су се хватали за даске или греде да би помоћу њих прешли реку. Нажалост, већина није знала да плива, па се масовно подавила у матици реке.
Приликом пуцања понтонског моста командант 13. пука „Хајдук-Вељко“ Тимочке дивизије, узео је пуковску заставу и дао је санитетском мајору др Миливоју Петровићу, праунуку Хајдук-Вељка односно његовог млађег брата војводе Милутина Петровића, који је обмотао заставу око тела и пливајући пренео је на другу обалу Саве.
У том катастрофалном поразу укупно је погинуло, рањено или заробљено 6.366 војника, подофицира и официра, непријатељеви губици били су троструко мањи, око 2.000 људи избачених из строја.
Као спомен на дату битку данас постоји знаменито место „Поље Легет", где се налази споменик изгинулима у бици.
У књижњвности ову битку описао је Стеван Јаковљевић у својој "Српској трилогији". Јаковљевић је у време битке био артиљеријски поднаредник у 5. пољској батерији Тимочке дивизије првог позива.

"Командант II армије упутиће ка Митровици Тимочку дивизију I позива са формацијским мостовим треном са задатком да покуша и по могућству изврши прелаз преко Саве у околини Митровице; да по евентуалном заузећу Митровице ову јако утврди и учини је јаким мостобраном, да одавде врши што јачи притисак на непријатеља у циљу олакшавања и потпомагања акције 1. армије како при њеном преласку преко Саве тако и при њеном даљем напредовању за непријатељем"

Наређење Тимочкој дивизији