Растко Петровић рођен је 3. марта 1898. године у Београду, као девето дете оца Димитрија, историчара, и мајке Милеве, учитељице. Растко је млађи брат Надежде Петровић познате српске сликарке.
Расткова породица била је веома угледна и цењена у Београду. Пишчева родна кућа срушена је приликом бомбардовања Београда 6. априла 1941. године. Растко још у детињству остаје без мајке, а бригу о њему преузимају сестре. У периоду од 1905. до 1914. године похађао је основну школу и уписао ниже разреде гимназије. У јеку Балканских ратова 1912. прекида гимназијско школовање у Београду. Као несвршени гимназијалац, почетком Првог светског рата, одлази на фронт, а 1915. године заједно са војском, прелази Албанију. Након тога 1916. године одлази у Француску, где завршава гимназију. У Ници је матурирао, а као стипендиста француске владе уписује права у Паризу. Тамо се упознаје и дружи са многим песницима, сликарима. Пише песме, приповетке и приказе сликарских изложби и објављује их у отаџбини.
Године 1921. објављује јединствени хумористички роман из живота старих Словена „Бурлеска господина Перуна Бога Грома“. Крајем 1922. године објављује збирку песама „Откровење“. Током целе те године активно делује у Београду заједно са бројним писцима попут Милана Дединца, Марка Ристића, Тина Ујевића и других. Њихово деловање довешће до појаве надреализма у Србији. Након што се запослио као чиновник у Министарству иностраних дела, крајем наредне 1923. године, примљен је за приправника.
Настаје период у Растковом животу када све мање пише поезију и све мање објављује. Октобра 1926. године постављен је за писара у Министарству иностраних дела у Посланству при Ватикану код Милана Ракића. Ракић му омогућује путовање по Италији, Шпанији, Француској и Турској и, што је најзначајније, по Африци. Стога ће, 1930. године, Петровић објавити величанствени путопис под истоименим називом „Африка“. Потом, 1935. године, Растко Петровић бива постављен за вицеконзула шесте положајне групе генералног конзулата у Чикагу. Наредне године ради у Вашингтону као секретар Посланства. Путује по САД, Канади, Мексику, Куби. Године 1938. унапређен је у звање конзула пете групе у Чикагу.
Други светски рат провео је у Сједињеним Америчким Државама. Пише песме за збирку „Поноћни делија“. Разболео се веома рано, у својој 51. години, дана 15. августа 1949. изненада умире у Вашингтону. Сахрањен је на гробљу у Сеновитом потоку у Вашингтону. Посмртни остаци Растка Петровића пренети су у Београд тек у јуну 1986. године, и сахрањени у породичну гробницу на Новом гробљу.
Најбоље литерарно дело сведочења албанске голготе је
"Дан шести" Растка Петровића
Пишући о самом себи, Растко Петровић у трећем лицу, каже:"Бежао је кроз Албанију, где је јео хлеб од буђи и где се грејао о туђе пећи...Могао си убити човека, а да не одговараш, могао си умрети а да се нико на тебе не обазре...Видео је људе који су од глади, мучења, очајања, престали припадати људском роду, оне које су бацили у реку и оне који су већ трулели. Видео је хиљаде својих вршњака како бесциљно промичу кроз маглу, и како сваки час остављају за собом изнурене другове да умиру на друму..."
Растко Петорвић: Одломак из романа "Дан шести"
Албаније се, Растко Петровић ослободио тек кад је написао роман "Дан шести", назвавши га по библијској реченици:"И би вече, и би јутро, дан шести."
Милан Дединац се сећао како му је Растко "једног јутра, скраја 1935." донео рукопис, како је Растко чекао да прочита последње редове рукописа, да би га оставио Геци Кону, оног, последњег дана пред одлазак у Америку, из које се није вратио...
Роман ће изаћи тек 1961. године, а Растко Петровић ће почивати на грчком гробљу у Вашингтону, равнодушан према овој и другим неправдама које су му чињене.
Нема коментара:
Постави коментар