Софија Јовановић - Није то мала ствар, наредник српске војске

                                               
                                              Софија Јовановић               

У Београду се увелико причало о храбрим браниоцима који су се свакодневно прослављали подвизима. Једно име данима није силазило са усана Београђана - Софија Јовановић.
Ова храбра Српкиња своје јунаштво је доказала у Првом и Другом балканском рату.
Чим је Аустроугарска објавила рат Србији, ево поново Софије пред старешинама:
-Хоћу свој ратни распоред!

Као и на почетку пређашњих ратова било је повуци-потегни. Старешине нису тако лако хтеле да, једној девојци, дају пушку у руке. Софија Јовановић се тада сетила мајора Воје Танкосића.
Хтела је у његов одред, надајући се да ће тако одмах бити у акцији.
Нашла је мајора Танкосића, али је он већ био у покрету - водио је одред на Дрину. Рекао јој је да се јави Игњату Кирхнеру, команданту Сремског добровољачког одреда. Кирхнер се није двоумио. Рекао јој је да му је свака пушка добро дошла, а јуначко срце поготово. Осим тога, кад је препоручује Танкосић, мора да је кремен-камен.
Софија је желела да је ратни другови зову Софроније, онако како су је звали  и у балканским ратовима.

Причала је Софија Јовановић о својим ратним годинама:
"...Ми смо, у то време, рат схватали као сваку другу несрећу, као непогоду, као поплаву или пожар, од који се треба штитити заједно, удруженим снагама, а после, кад мине олуја, кад се сврши војна, да свако буде оно што је био...
...Јесте, тако смо ми то схватили у том суровом отаџбинском рату: као дуг земљи, дуг отаџбини. Нико, разуме се, није могао да очекује да му отаџбина за проливену крв плати на било који начин. Ако је био јунак, добио је одликовање. Било је и напредовања у чиновима: ја сам догурала до наредника! Није то мала ствар - наредник српске војске! То је била и Милунка Савић, коју сам обожавала и увек се скромно повлачила пред њом као јунаком. Милунка је била јунак, али је била скромна. Oстала је оно што је била и пре рата.
...Да се вратимо првим данима рата и одбрани Београда. Од краја јуна до почетка децембра, те прве ратне године, није било дана без борбе. Аустријанци и Мађари су даноноћно кидисали на престоницу. Чим су прешли Саву и заузели Шабац мислили су да ће брзо пасти и Београд. Али, наши су их после дванаест дана тако заокупили да су се суновратили у Дрину..."

Софија се сећала и свог ратног команданта Игњата Кирхнера:
"У почетку ме је збуњивало командантово презиме. Одкуда такав човек међу браниоцима српске престонице? Убрзо сам сазнала неке појединости: родио се у Банату, мајка му је Српкиња, отац Немац. У време анексије Босне и Херцеговине, 1908. године Кирхнер је био поручник у аустроугарској војсци, али је искористио прву прилику и пребегао у Србију и то са целим водом својих војника. Кад је избио рат, Кирхнер се пријавио у добровољачки одред. Знали су да је храбар, честит човек, да је патриота, па су му дали исти чин који је имао у аустроугарској војсци и поверили му команду.
Игњат Кирхнер је окупљао младиће из Срема и Баната који су успели да пребегну у Београд и изражавали жељу да ступе у војску. Како су за војску били премлади, јављали су се у добровољце. У почетку је Кирхнер имао петнаестак људи, а убрзо близу четристо. "

Причала је о тренутку када су Аустријанци тражили предају Београда и скидање српске заставе која се вијорила на бедему Београдске тврђаве:
"То је био неразуман захтев. Предати Београд без борбе! Дозволити да се на његовој Тврђави завијори аустријска застава!Било нам је јасно да наши непријатељи ништа не знају о нашем поносу, срчаности и одважности. Није било човека коме би тако нешто пало на памет. Напротив, свако је био обузет мишљу да само преко мртвих бранилаца непријатељ може ући у Београд."

Као и сви борци и јунаци Великог рата и Софија је била веома скромна. Није желела да прича о својим ратним подвизима. Прећуткивала је своје јунаштво у почетку рата, а и касније у октобру 1915. године, када је на Дунавском кеју у крвавим уличним борбама, јуришала прса у прса, тукла Швабе и из рушевина извлачила своје рањене другове...

Било је то време када се све нудило отаџбини, а од ње се није тражило ништа, чак ни незаборав.
Таква је била српска хероина Софија Јовановић, носилац тринаест ратних одликовања. Французи су је звали "српска Јованка Орлеанка"

Део текста је из књиге Антонија Ђурића "За част отаџбине" 
    

Београд 1914. године - Тринаест дана окупације

 

О трагичним данима аустроугарске окупације Београда 1914. године, која је захваљујући одлучујућој офанзиви српске војске у Колубарској бици, трајала само тринаест дана, писала је сва београдска штампа, највише "Политика", "Правда", "Балкан", као и поједини истакнути историчари, публицисти и новинари, међу којима су Јован Миодраговић, др Савка Михаиловић, др Божа Николајевић и други.
Најопсежнију студију о страдањима Београђана, за време ове аустроугарске, и касније аустро-немачке окупације дао је Душан Миликић.
...Одмах по уласку у Београд, дошло је до изражаја ривалство Аустријанаца и Мађара чији ће град бити? Ко ће бити командант Београда, гувернер Србије? Из цитата мађарске штампе јасно се види да су се они веома залагали да Београд буде њихов.
Изгледа да су у томе и превагнули јер је за команданта града, а вероватно и за будућег гувернера Србије, био одређен мађарски генерал Стјепа Шаркоти (Саркотић), иначе Хрват, који је до краја остао веран мађарској круни. Он је стигао у Београд 11. децембра, пошто је претходно био код цара Фрање Јосифа да би му изложио свој план реформи у Србији.
Подизање вешала 4. децембра 1914. године био је први видан знак присутности Аустријанаца и Мађара у Београду. Ова направа била је подигнута у самом центру града, између "Москве" и "Балкана" на Теразијама, сваком на видику...
...Непријатељска пропаганда наговештавала је становништву Београда брз слом српске војске. Говорило се упорно да је пао Крагујевац, жижа Србије. Онда, да је прекинута веза с Црногорцима, чак и да је пала Косовска Митровица. Мада се повремено и у Београду чула пуцњава топова, што је значило да је фронт близу, ипак, ко ће знати да ли се још негде воде борбе...
Поред других недаћа које носи окупација, "вести" да је престолонаследник Александар (или принц Ђорђе) убио Пашића, да је краљ Петар отишао ћерки у Русију, или се склонио у Италију, да је убиством Пашића свргнута династија Карађорђевића, и тако даље, правиле су још већу пометњу и неизвесност. Нико није могао то да потврди, али никога није било ни да демантује...
...Пљачкање је вршено дању и ноћу. Обијало се под изговором да се траже мине и комите. То су биле две опасности за којима се непрекидно трагало. Већина становништва је избегла, а куће и радње су остале закључане. Окупатори су их обијали, ако не калаузом, онда секиром.
Кад су кроз Београд прошле аустроугарске борачке трупе, и за њима ушле позадинске, један од првих који је кренуо у "контрибуцију у натури" био је војни аташе у Београду, потпуковник Ото Галинек. Њему је ова пљачка била олакшана јер је познавао Београд. Просто је заређао колима од куће до куће, од посланства до конзулата, где је, неколико месеци раније, приман као галантни дипломата и купио све што му се свидело. Потпуковник Галинек је пре почетка рата често одлазио и у атеље брата нашег познатог сликара Паје Јовановића. У атељеу су били изложени неки Пајини акварели за које се Галинек интересовао, сада је коначно, потпуковник дошао у атеље по аквареле...
Аустријски капетан Шустер настанио се у кући српског генерала Боже Јанковића. Из осећања поноса и сачуваних ритерских традиција, написао је један документ-писмо, у коме је истакао да му чини част што станује у кући српског генерала, као и то да од ствари неће ништа узети.
Капетан је свакако имао разлога да овај поштен однос и нарочито обележи, вероватно због тога што то није обичај код његових другова. Документ је дао чувару стана. Али, за официром је убрзо дошла и његова госпођа. Као практична жена, она је, видевши тепихе и други намештај укорила мужа што је пожурио са овако несмотреном изјавом, и то писменом. После измене мисли између капетана и капетанице резултат је био у корист жене, која није имала ни чин ни пиштољ. Зато је капетан Шустер пиштољем тражио од чувара да му врати оно неугодно писмо. 
...Сваки дан окупације био је црн за Београђане, али посебно се издвајао 13. децембар. Тога дана се непријатељ већ нагло повлачио. Требало је, пише Душан Миликић, поред пљачке, заробљеника, повести и робље, јер се и на тај начин загорчавао живот непокорној Србији. Наоружане патроле, пешке и на коњима, сурово су и без икаквог обзира купиле по улицама старце, инвалиде, жене и децу и терали их преко моста у Земун. Било је и покушаја бежања, али је мало ко успео. Кукање, преклињање и запомагање дочекивано је корбачем и кундаком или метком...
...Окупаторске власти у Београду вршиле су све јачи притисак на становништво. У почетку су Аустријанци почели са озбиљним реформама-да уведу латиницу уместо ћирилице! Међутим, ова идеја је убрзо напуштена. Уместо тога купили су по кућама секире, пијуке, ашове и лопате па чак и бурад, очигледно ствари које су негде биле хитнија потреба него укидање ћирилице...
...Последњи дан окупације Београда 14. децембар 1914. године. Битка се приближавала с југа и већ је запљуснула варош. Топовска и митраљеска паљба чула се сасвим близу. На Сењаку и Топчидерском брду распрскавали су се шрапнели. Непријатељске колоне панично су се повлачиле према мостовима на Сави. Мост на Дунаву према Панчеву није више био у стању да издржи терет потучене војске. Тамо је саобраћај сасвим обустављен. Према Сави тискала су се са свих страна кола напуњена покућством. Између њих терани су наши и њихови рањеници, стока из околине Београда и покупљено робље...
...Дошао је опроштај окупатора са Београдом 15. децембар 1914. године. Паљба се чула већ и по улицама. То више није било бекство, већ буквално дављење у Сави. Командир једне аустроугарске батерије стајао је осам часова, тог последњег дана окупације, са целом батеријом у Душановој улици и плакао...
...У Београду је, после одушевљеног дочека наших јединица, настало лечење тешких рана нанесених овом окупацијом. Права несрећа и прави бол осетили су се тек када је прошао талас ослободилачког одушевљења. Тешко је дати потпуну слику Београда који су оставили окупатори, а затекли ослободиоци. Отерани мили и драги, старци, жене и деца, основци, опустошени и похарани станови, разорена огњишта...

Из књиге Антонија Ђурића "За част отаџбине"

 

 
 

Одбрана Београда 1914. године

                                 Пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа

За време мира није било одлучено да ли ће се Београд бранити или не, с обзиром на могућа разарања, влада је препустила да о томе, на основу сопствене процене ситуације, одлучи пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа, командант Дунавске дивизије првог позива. Његова дивизија је као истурени одред Друге армије држала положаје јужно од Београда: Гроцка – Ерино брдо – Торлак – Баново брдо ради осматрања и заштите дела фронта од Гроцке до Остружнице. Уочи почетка операција на самој обали Дунава и Саве налазиле су се само јединице трећег позива, добровољци и одељења жандармерије.

Међутим, како су аустроугарске трупе већ првог дана по објави рата засуле Београд артиљеријском ватром са Бежанијске косе и са мониторима и пешадијским снагама покушале да се искрцају на пристаништу, које су стражари и добровољци успешно одбили, пуковник Анђелковић је, понесен ратничким расположењем становништва, донео одлуку да се Београд брани. Тако је почела ратна драма српске престонице и њених бранилаца.

Рајсово сведочење о бомбардовању Београда 1914. године

Доктор Рајс описује први сусрет са генералом Михаилом Живковићем, коме је поверена одбрана Београда и кога су назвали „гвоздени генерал“. Тај сусрет је био на Торлаку, генераловом главном штабу.

 

                                Генерал Михаило Живковић, командант Одбране Београда

„Његове канцеларије су у школским просторијама“-пише Рајс,“али он и његови војници станују под шатором у храстовој шуми. Висок, снажан, строгог држања, стари војник нас љубазно прима и говори о свом тешком задатку, али се ипак нада да ће га успешно извести до краја, упркос томе што има мало трупа и недовољно модерног оруђа. Генерал каже:“Али српски народ је односио победе и са још мање средстава. Он ће се и сада извући“.
Гледајући ове лепе момке како певају около, има сам исто убеђење.
Београд као да је у опсадном стању. Кафане се затварају у 20 часова. Свет се служи свећама, јер су аустријске гранате срушиле електричну централу.
Што се човек више приближава вароши, њеном центру, ране од бомбардовања су све видљивије. Прочеља многих кућа носе трагове шрапнела. Руско посланство је оштећено, прочеље старе палате пробушено и неколико отвора зјапе. У краљевом двору срушени зидови. Велика граната је свалила галерију у салу. На Теразијама је оштећена кућа Викторовићеве апотеке. Хотел „Москва“ је погођен пројектилима.
Калемегдан и његова околина су пусти, много је кућа у рушевинама…“

Рајс пише да га је примио командант града мајор Јоксим Гајић. Пошли су да разгледају

Тврђаву, која је више знаменитост, историја, него средство одбране и заштите.

 Сведочи Рајс:

„Здање штаба, архиве, Војни музеј – све је  у рушевинама. Зидови старог бедема, који су пре неколико векова одолевали јуришу Турака, срушени су ударом јаких топовских граната. У доњим деловима, дуж Саве и Дунава, војници спречавају прилаз аустријским мониторима. Ту је један топ од 75 мм за одбрану од монитора скривен у зеленилу.
Све ове зидине, цркву, напуштене куће, Аустро-Мађари руше само из беса. Они хоће да истребе цео српски народ, а не само његово војнике. Чак су и болнице, мада заштићене знаком Црвеног крста, биле бомбардоване четири пута! Мучеништво Београда започето је првим данима рата.“

 

 

Град коме нису убили душу

Београд је град који је за 137 година бомбардован шест пута.

                                                       Чукур чесма

Праксу рушења српске престонице започели су Турци 1862. године. Повод је био инцидент са српским дечаком код Чукур-чесме 3. јуна 1862. године. У сукобу између турских војника и Срба око точења воде, погинули су, поред малог шегрта, и Сима Нешић - Терџуман, тј. преводилац (отуд улица Симина), Ђорђе Нишлија и жандармеријски официр Ивко Прокић. За време њихове сахране, 5. јуна, турски паша је наредио бомбардовање града. Са бедема Београдске тврђаве турски топови, осули су силну ватру на град. Срушено је 20, а оштећено око 300 српских кућа, педесетак Београђана је погинуло, много рањено. Српске власти оштро су протестовале код Порте и великих сила, те су Турци обуставили бомбардовање.

Контроверзан двадесети век, који је требало да постане модеран у свим погледима људског напредовања, може се посматрати и као век највећег и најстрашнијег људског страдања.

Поред свих значајних, великих промена у начину живота људи, политици, идеологији, економији, друштву, култури, науци, технологији и медицини, овај век ће бити упамћен по два велика и крвава светска рата Првом и Другом светском рату.

У том веку великог страдања, Београд је био бомбардован још пет пута.

                    Прва ратна година у Београду:запрежна возила на Теразијама.

По објави рата Србији, Аустроугарска је одмах кренула у немилосрдно бомбардовање српске престонице. Од 29. јула до краја новембра 1914. године, Београд је засипан зрнима свих калибара, запаљивим гранатама, шрапнелима и то даноноћно. Најтежи напади били су увече од 9 до 11 часова. Командант Аустроугарске посаде у Земуну свакодневно је издавао заповест о разарању Београда.
Чак и када су српске трупе у Колубарској бици протерале непријатеље из земље, Београд није имао мира. Пошто се у то време налазио на самој државној граници, сав разорен и искрвављен, и даље је био мета непријатељске артиљерије. Не морајући да штеди муницију, аустроугарска артиљерија наносила је нове ране и разарања српској престоници и њеним браниоцима.

Војничка црква у Доњем граду порушена за време бомбардовања Београда 1915.

После нешто мање од десет месеци релативног затишја, Србија се нашла пред новом још већом опасношћу. Аустроугарска није могла сама да покори Србију па јој се с пролећа 1915. године у том циљу придружује и Немачка, која прави план за сламање Србије.

У току 5. октобра 1915. године непријатељске батерије су на целом фронту, уз помоћ, авијације, вршиле коректурна гађања, нарочито на фронту према Београду, да би следећег дана отпочеле рушилачки напад по граду и одбрамбеним положајима српских трупа. После даноноћног бомбардовања из око 300 артиљеријских оруђа, по јачини до тада незапамћеној у историји Београда и Балкана, непријатељска пешадија је, 7. октобра отпочела у таласима прелаз преко Саве и Дунава на Аду и београдске кејове. Тиме су почеле четвородневне беспримерне борбе на речним обалама, адама, бедемима, градским улицама и висовима око Београда. Херојство бранилаца Београда ушло је у легенду, а заповест мајора Драгутина Гавриловића за јуриш против модерних варвара, Немаца и Аустроугара, који су упали у српску престоницу, ушла је у историју. 

                                 Бомбардовање Београда 1941. године

Двадесет шест година касније поново исти непријатељ, само у другом облику, нацистичка Немачка, са још разорнијим бомбама. Шестог априла, у 6:30 ујутру, без објаве рата, силе Трећег рајха напале су Краљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге бомбардовале су Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца. Град је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби.
У бомбардовању Београда 1941. погинуло је 2.274 људи. Порушено је 627 зграда, веома оштећено 1.601 зграда, делимично оштећено 6.829 зграда, укључујући део зграде Старог двора. Тешко је оштећена Вазнесењска црква у којој је било верника. Најзначајнији споменик културе уништен у бомбардовању је Народна библиотека са 300.000 књига, укључујући средњовековне списе непроцењиве вредности. Према немачким изворима, старински начин подизања кућа и лоше организована противпожарна и цивилна заштита су допринели страдању великог броја људи.

                                     Бомбардовање Београда 1944.

Три године касније 1944. Београду се догодило, поново нешто невиђено и до тада недоживљено. Бомбардовали су га савезници. Сматра се да је савезничко бомбардовање било разорније од немачког. Са 400 авиона, врло симболичног имена - «либератор», са тепих бомбама од по 2 тоне англо-америчке ваздушне снаге су бесомучно бомбардовале Београд 16. априла на дан православног Васкрса, а затим су своју стравичну смрт сејали и 17. и 18. априла те несрећне 1944. године.
Око 2000 погинулих и пет хиљада рањених Београђана. Гађаће, рекоше, само немачке војне циљеве. А разорише породилиште, у ком је страдало 15 мајки с тек рођеним бебама, логор на Сајмишту, у коме је погинуло 150 Јевреја и Срба. Оштећена су била оба моста на Сави, два дома за избегличку децу, биоскопи, позоришта, све три железничке станице, поште, факултети, фабрике, Вајфертова пивара...

Београд  је од стране савезника поново бомбардован 21. априла, 24. априла, 18. маја, 6. јуна, 8. јула, и 3. септембра 1944.

Ту се страдање Београда није завршило. Пред крај двадесетог века, када се очекивало да је цивилизација дотакла зенит свог развоја и да је рушење остало далеко у историји, показало нам се нешто што нико није могао да очекује. Схватили смо како цивилизација варира у свом понашању. Када затреба, свет који себе назива „цивилизованим“, дотакне свој развојни максимум, опет када затреба свет који себе назива „цивилизованим“ спусти се на такво дно, какво ни историја није видела. Симптоматично је то што тај „цивилизован“ свет у високо модерном 21. веку не бива кажњен за своја недела. Он је ту да кажњава!

                                  НАТО је зграду РТС сматрао својим легитимним циљем

Ово што се догодило Србији и Београду те 1999. године, многима је личило на америчку видео игрицу. Око нас су летели неки невидљиви авиони, ми смо им били тачкице које су гађали. Они су имали сто живота, а ми само један. Гађали су по наредбама моћника, а не по витешким правилима. Ти сајбер пилоти су убијали по налогу непознатих цртача, за њих је човек био „колатерална штета“, а за нас жртва. А било их је, било их је много: деца, болесници, новинари, путници, људи на пијаци, народ на мостовима…
НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије, чије је кодно име било Операција Савезничка сила или у САД Операција Племенити наковањ, у Србији је познато и као Милосрдни анђео, али право име му је НАТО агресија, трајало је од 24. марта до 10. јуна 1999. године.
Овај крвави ваздушни пир 19 земаља чланица НАТО-а, извршиле су без одобрења Савета безбедности.
Бомбардовање је почело 24. марта 1999. године у 20:45 часова. Разорне бомбе су падале на Београд и целу земљу. Прво су гађани војни циљеве у СРЈ да би се касније удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Коначан број жртава званично није саопштен, а по процени стручњака оне се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди долара.

Кажу да у Београду готово нема генерације, која није доживела бомбардовање. Остаје нам да верујемо да у Београду више неће бити нове генерације која ће доживети бомбардовање. Надајмо се да ће цивилизација, коначно, достићи своју зрелост.

                                                          
                                                   Београд
                  

Чујмо Арчибалда Рајса...

 Уводник

Ово је прича, која је давно испричана и која је требало дa се чује. Причао ју је Арчибалд Рајс Србима, после Првог светског рата. Веровао је да ће је чути, да ће је доживети као пријатељски савет, а не као проповед једног странца. Они који су је чули и разумели, били су исцрпљени српски војници, Рајсови саборци. Уморни ратници нису имали снаге да, после свих страхота кроз које су прошли, у миру исправљају грешке оних који су рат провели у позадини, а после њега потрчали да приграбе сву славу, све заслуге и наравно сву власт. Они који су у своје руке приграбили Србију после великог страдања, нису чули Рајса, нису га разумели. У њему су видели само странца који им придикује. Нису разумели да прави пријатељи своју оданост доказују и критиком, јер критика служи да се грешка исправи. Некритично су одани само полтрони и лицемери, они једва чекају крах пријатеља, јер знају да су увек добродошли онима жељним некритичне славе. А њих је у изобиљу…Полтронима је пријатељство потрошна роба, профит. Док се њихова незајажљивост задовољава, они су највернији пријатељи, а случајно им апетити не буду потхрањени, готово је и пријатељство, али и пријатељ. Тада се вади црно мастило, а пријатеља окруженог лицемерима више не опра ни Сава ни Дунав. Таква су пријатељства данас код ускогрудих људи. Заснована су на интересу, користи, грамзивости, на тој гадној људској особини која се зове полтронство. Како је то лако и уносно, а како компликовано људско стање.

Право пријатељство је оно од чије искрености, понекад, заболи превише уздигнута људска сујета.  Ваљана критика је та, која ту уздигнуту сујету враћа у оквире тела човека коме припада. Када се подвуче црта епилог је увек исти…пријатељска придика увек мање боли од ласкања лажних људи.  Горка слаткоречивост се врло брзо претвори у убојито оружје, од кога страда увек онај ко је бескрајно веровао. Може да се догоди, а догодило се у нашој непосредној прошлости, да гомила ласкаваца и полтрона, покаже сво зло своје дроњаве душе, тако што некадашњем пријатељу кога су преко ноћи претворили у смртног непријатеља, одржи опело испред куће. Човек је био понижен, искоришћен, укаљан, али жив. Срби живим људима не држе опела. Бар је тако било…ваљда…некада. Не плаше се они ни Бога ни народа.   

Да ли се историја понавља? Да ли нас је историја научила, да грешке из прошлости не понављамо у садашњости. Изгледа да није. Ако је Арчибалд Рајс своју причу причао лику у огледалу, имало је смисла. Ако ја ову причу причам, само лику у огледалу такође има смисла.  Сваки лик шири око себе и понеки мали одраз, веома вредан одраз. Сваки тај одраз значи да човек није сам, постоје те мале сенке које га чују и које ће наставити да причају даље. Баш као што то ради ехо.

Чујмо ехо Рајсове приче… 

 

Одломци из књиге „Чујте Срби, чувајте се себе“ Арчибалда Рајса

„Био сам са вама када сте били у невољи. Делио сам са вама патње и, да бих то могао, жртвовао сам сјајан живот и веома лепу каријеру која је много обећавала. Заволео сам вас јер сам на делу видео ваше људе из народа у биткама и пресудним тренуцима, када се препознаје истински карактер неке нације. Заволео сам вас и због жртава које сам ради вас поднео, јер за људе и ствари се утолико јаче везујемо уколико нас то везивање кошта жртвовања.

Видео сам вам међутим и мане, мане које су се ужасно исказале после рата. Неке ваше мане ће, ако их не отклоните, бити погубне по вашу нацију. Не бих вам био пријатељ ако не бих викао „чувајте се“ и ако не бих, уз врлине, које су истински и лепе, указао, као у огледалу, на ваше лоше стране. Нећу скрити од вас ништа од онога што сам видео, јер прави пријатељ није онај који вам ласка, већ онај који вам каже истину, целу истину.

Међутим, нећете имати то огледало у рукама док сам ја у животу. Наћи ћете га у мојим списима и чини ћете с њим што год будете хтели. Или ћете га прочитати, замислити се над његовим садржајем и из тога извући корист, или ћете га, пак, презрети, па ће онда она истинска српска душа, душа ваших хајдука и јунака ратова за ослобођење, нестати са ваших простора. То ће бити последња услуга коју могу да вам учиним.“ 

"Пријатељи и непријатељи

…Али, ако ваши управљачи и њихова свита радо ћуше ногом оне који су се доказали као пријатељи ове нације, и то без вашег противљења, све своје осмехе задржавају за ваше непријатеље. Сам Бог зна колико сте пропатили у току рата од Аустро-Угаро-Шваба, колико су вам јадну земљу они опустошили, опљачкали и на муке ударили. Колико су вам најбоље браће и сестара, измрцварили и побили, зато што су били родољубиви. А данас вас те исте Швабе, исти они некадашњи Аустроугари, преплављују производима и људима, а ви их дочекујете раширених руку. Хиљаде и хиљаде Немаца, Бечлија, чак и Будимпештанаца мирно долази да код вас стиче богатство, а ви им то допуштате. Представнике исте оне Немачке, која вам је била немилосрдни непријатељ и која ће то поново бити једног дана, слави „цвет“ ваше престонице који се дичи да је савремен. И док ваши некадашњи џелати наилазе код вас на најлепши дочек, правите свемогуће тешкоће припадницима народа који су показали делотворно пријатељство у вашој несрећи…пре него што натерате малобројне пријатеље да осете колико је нужна и жестока борба за живот, почните то да примењујете на хиљадама бивших непријатеља које никада нећете успети да преобратите у пријатеље.“

„Политички кадар безвредан

Та љубомора касте зване „интелигенција“ српског народа не исказује се само према странцима већ и према сународницима. „Отмено друштво“ тако не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просека. Свим средствима настоји да препречи пут ономе ко се осмели и пожели да иступи из његових редова. Ако је, пак, немоћно да га у томе спречи, прогониће га сплеткама, чак и клетвама. Стога прави интелектуалци ове земље, а има их, и то много, не успевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу. Зато и најзначајнија места у администрацији и другде најчешће заузимају медиокритети, чак и људи без икакве вредности. Зато вам је и политички кадар кукаван.

И поред свега, завист није својствена српском народу. Он је амбициозан, а храбар народ и треба да буде амбициозан, али није љубоморан. Љубомора је тековина оног изрођеног дела становништва, дела који чини „интелигенција“, како се она неоправдано назива.“

„Страначке везе

…Обичаји професионалних политичара прво искорењују врлине српског тла. А, на несрећу, политичари су вам свемоћни. Политика се меша у све и свуда управља. Укаже ли се неко место у власти, било оно важно или осредње, свеједно, о избору не одлучују заслуге кандидата, већ политичке везе. Може он бити и највећа незналица, најнечаснији човек, ако је „штићеник“ политичара-странчара странке на власти, победиће и човека најквалификованијег и у стручном и у моралном погледу. Када се неки кандидат пријави на конкурс за неко место у министарству, не питају га: „Шта знаш? Шта си радио досад? „Шта си радио када је отаџбина била у опасности?“ не, питају га: „У којој си странци?“ „Који посланик те препоручује?“. Последице оваквог начина рада су погубне за земљу. Функционери су вам, по правилу, најгорег квалитета. Често нису ни способни да обављају посао који се тражи од места које заузимају…“

„Закључак 

…Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се, на њој наталожило нарочито после рата. Нација која је попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, али не и поражена, успела да се врати на своја огњишта као победник – не допушта да је подјарми шака обичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша.

Упркос свему, ја верујем у будућност вашег народа. Дух Косова, Карађорђа, Куманова и Кајмакчалана поново ће се пробудити. Мора се, међутим, брзо пробудити, јер без њега ћете можда поново доживети време робовања које ни у чему неће заостајати за оним претрпљеним које су ваши стари победили жртвовањем и јунаштвом. Судбина вам је у властитим рукама: блистава будућност или поново ропство!“

Рудолф Арчибалд Рајс је на позив српске владе дошао у Србију 1914. године, да истражује злочине Аустроугара, Немаца и Бугара, над цивилним становништвом. Био је члан наше владе на мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника и српски народ и до краја живота је остао у Србији. Са српском војском прешао je Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године.

Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ у Београду. Сву своју имовину трошио је на школовање српских избеглица и помоћ ратној сирочади. Умро је 8. августа 1929. године у Београду. Сахрањен је на Топчидерском брду, али је по властитој жељи његово срце у каменој урни пренесено у Спомен-костурницу на врху Кајмакчалана у којој векују његови ратни другови.

Пред крај живота објавио је свој ратни дневник под насловом „Шта сам видео и проживео у великим данима“. Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис ове књиге „Чујте Срби!“ на француском језику.  

                                                              
                                                Рајсова урна на Кајмакчалану

Можда је дошло време да Срби, коначно, чују Рајса или бар његов ехо...

 

                              Споменик Арчибалда Рајса на Топчидеру