Српско - француско пријатељство

                                                            

 Генерал Шарл Траније

Име генерала Транијеа доживотно су памтили српски ратници. Имао је педесет шест година, када је на челу француских трупа, после пробијања Солунског фронта, праћен војницима Прве српске армије, ушао у Прилеп, а затим продужио према Скопљу, где су се предале четири бугарске дивизије. У свом дневнику генерал Траније је записивао не само историјске чињенице већ и импресије. Посебно поглавље посветио је дочеку српских и француских трупа у ослобођеним градовима.
Траније пише:
''...Предиван дочек! Осећа се да мир није далеко, а то значи да није далеко ни повратак војника у свој дом. Непрекидно марширамо. Прва етапа је Куршумлија. Пут је веома лош. Војници пролазе испод - тријумфалне капије, маршевим кораком, без обуће! Народ износи да нас почасти оним што има, што му окупатор није однео. Лије киша, промичу пахуљице снега. Појави се грип, однесе прве жртве. Жртве! Људи дошли пред кућни праг и умиру од грипа! Како се судбина поиграва животом...
Сусрећемо свет. Народ је, види се, страшно много претрпео. Људи су бедно одевени. Деца иду готово гола. Али, улице Куршумлије се блистају! Чисто је, лепо, свеж ваздух, раздрагана лица. Куће широм отворене француским војницима.
...Сутрадан крећемо за Прокупље. Пут вијугав, води кроз богат крај. Виногради. Са обе стране пута људи. Деца у групама машу војницима. Старци, жене, младе девојке поздрављају француске војнике. Тиска се народ, поздравља, износи пред војнике хлеб, ракију, сир, вино. Примају то војници и хоће да плате. Али, не! Нико неће да прими ни динара! То овај народ даје од срца. Колона стиже у Прокупље, мали град на обали реке Топлице. Народ чека на уласку у град. Трака између два дрвета: ''Нашим драгим ослободиоцима.'' Овације. Раздрагани узвици. Француски војници и коњи окићени венцима. Силазим са коња право у наручје светини. Грле ме, љубе, ките цвећем. Говоре на српском и француском.
...Идемо, затим према Нишу. Знам, Прва српска армија га је заузела неколико дана раније, после жестоке борбе. Генерал Петар Бојовић је заслужио достојанство војводе. Читав град нас је чекао...
...Из Ниша идемо у Алексинац. Какав дочек! Девојке певају Марсељезу на српском. Певају и српску химну, а затим старе песме. Једна млада девојка у сељачком оделу прилази ми и позива ме у коло...
...Стижемо у Ћуприју. Говор председника општине прочитао је гимназијалац. На француском. За време нашег дефилеа, свирао је оркестар виолина. Марсељеза. Цвеће. Хризантеме. Узбуђен сам и срећан. Нешто раније, кроз Ћуприју су прошле српске трупе. Народ им је приредио диван дочек. Али, српски војници су одбили да приме дарове, везене мараме и цвеће! Рекли су: ''Чувајте то за француске војнике који ће ускоро да наиђу...''
...Три дана касније били смо у Свилајнцу, главном месту богате Ресаве. Какав величанствен дочек! На уласку у град, група младих девојака. Већина говори француски. То је Коло Јелене Анжујске, француске принцезе која је крајем XIII века постала супруга српског краља Уроша. Записао сам имена девојак: Јелена, Даница, Вида, Љубица, Милица. Оне су ми дале везену заставу, коју су за време бугарске окупације тајно радиле, ризикујући живот. То је бело платно на коме су златом извезене заставе уједињених народа. Како међу њима нико није знао каква је америчка застава, девојке су је замислиле као српску са звездицама у углу. На дну ћирилицом извезена слова: ''Ослободиоцима Србије. Свилајинац 1918. Младе девојке из Ресаве.'' Дајући ми на дар ову заставу, девојке су ми рекле да је једна везиља болесна. Отишао сам кући њених родитеља и поздравио је, пожелевши јој брзо оздрављење...''
Генерал Огист Шарл Траније умро је 1931. године у родном граду Тулузу. Имао је 69 година. Његов син Анри, живео је у Паризу, био је генерални секретар Савеза бораца старих ратника, оних ратника које је на Солунском фронту и у пробоју водио његов отац генерал Траније. Анри Траније је чувао једно писмо свог оца, упућено 1917. године својој породици у Тулузу: ''Знам да у Тулузу живи велики број младих Срба, једни су рањеници који се опорављају, други су ђаци, још премлади за војску. Тражим да их примите у кућу као своје синове и браћу...''

О Србима...

"Величина српског народа није ни у великом броју ни у богатству, него у моћним карактерима и красним верским обичајима.
На дан православног Васкрса, била је сва српска војска постројена у паради крај мора на Крфу. Посматрао сам оне дивне младиће српске, који беху надживели хиљаде својих другова, помрлих од глади и тифуса. Нисам ни слутио шта ће даље бити. Наједанпут, засвираше трубе знак: Ето нам краља!
У том, дојаха у касу, краљ Александар, стаде пред своју војску и узвикну:"Христос воскресе, браћо!". И сва војска громогласно одговори:"Ваистину воскресе!".
Јединствен призор какав ја у свету нисам видео, да један хришћански владар, као неки апостол, објављује својој војсци да је Христос васкрсао, и да сва војска потврђује речи свога владара, да је Христос, заиста васкрсао."

Ово су речи које је канадски пастор др Бојд рекао у свом предавању у Лондону, 1916. године, по повратку са Крфа.
О свом одушевљењу, др Бојд је писао у Канадским новинама и у посебним књигама.

   Регент Александар Карађорђевић са српском војском на Крфу 1916.
 

Прелазaк преко Албаније Растка Петровића, одломак из романа Милована Витезовића "Чарапе краља Петра"

"...Краљ Петар се питао одакле тачно зна оног издуженог и мршавог, дугоглавог и крупнооког школарца који је и овде, на коначишту у месту Флети поново започињао да копа нешто у до камена смрзлој земљи, колико невешто, толико упорно. Био је то онај исти школарац који му је прошле године, у исто време, само време славе, подастирао пред ноге аустријску царску заставу, скинуту са исте куполе, да преко ње уђе у свој двор. Што ли га онда бар није упитао за име?
Маршал двора пуковник Кнежевић је пратио краљев поглед.
"Ваше Величанство, то је онај дечак од јуче."- у гласу пуковника Кнежевића било је захвалности за младића који га је спасао од рапорта.
"Видим."- казао је краљ Петар: "Опет копа?"
"Копа, Ваше Величанство."
"Шта копа?"
"Не знам, ваљда да се загреје."
"Да се загреје?"- краљ је подозриво погледао пуковника Кежевића, уверен да школарац не ради ништа напамет и ништа без циља и то је копкало његову знатижељу.
...
"Да га питам шта копа?"- питао је пуковник Кнежевић
...
"Немојте, сам ћу га питати."- рекао је краљ Петар и запутио се ка школарцу, праћен брижним погледом доктора Симоновића:"Помаже Бог, сине!"
"Бог Вам помогао, Ваше Величанство."
"Шта то копаш, сине?"
"Ништа, Ваше Величанство."
"Не копа се ништа на више места."- краљ Петар је гледао у очи збуњеног школарца:"Шта копаш?"
"Гроб, Ваше Величанство." - рекао је школарац затечено:"Мало је плитак, али ће да послужи."
"Гроб? За кога?"- згрануо се краљ Петар.
"За мене, Ваше Величанство, ако се ујутру не пробудим."
"Побогу, сине, немаш ни шеснаест година."
"Ваше Величанство, и за ово година, доста сам се смрти нагледао...данима идемо поред тих наших несахрањених несрећника."
"Ти не треба да умреш!"- викао је краљ Петар.
"Добро, Ваше Величанство."- школарац се и уплашио:"Ако се ја ујутру и пробудим, гроб ће некоме да ваља..."
"Забога, сине."- краљу Петру су засузиле очи:"Теби не треба гроб!"
"Не плачите, Ваше Величанство."- устукнуо је школарац:"Даће Бог да гроб никоме не устреба!"
...
"Докторе, Ви знате и ко је дечак?"
"Знам, Ваше Величанство, то је Растко Петровић, син Мите Петровића, шефа пореске управе и брат покојне сликарке Надежде Петровић."
"Сам се повлачи?"
"Троје их је. Из истог су разреда гимназије. Растко, Ага, син Стевана Мокрањца и Ивана Иванић, кћерка професора Иванића...Данас су за три чаја делили једну коцку шећера..."
"Дајте им наш шећер."- рекао је краљ Петар, не обазирући се на питање доктора Симоновића да ли ће шећера бити и за краљеве чајеве, а онда је после дуге ћутње рекао:"Упамтите, докторе, ако се ја не пробудим, хоћу у његоб гроб."

Одломак из романа "Чарапе краља Петра" Милована Витезовића

 

Српски уметници у Великом рату

Растко Петровић рођен је 3. марта 1898. године у Београду, као девето дете оца Димитрија, историчара, и мајке Милеве, учитељице. Растко је млађи брат Надежде Петровић познате српске сликарке.

Расткова породица била је веома угледна и цењена у Београду. Пишчева родна кућа срушена је приликом бомбардовања Београда 6. априла 1941. године. Растко још у детињству остаје без мајке, а бригу о њему преузимају сестре. У периоду од 1905. до 1914. године похађао је основну школу и уписао ниже разреде гимназије. У јеку Балканских ратова 1912. прекида гимназијско школовање у Београду. Као несвршени гимназијалац, почетком Првог светског рата, одлази на фронт, а 1915. године заједно са војском, прелази Албанију. Након тога 1916. године одлази у Француску, где завршава гимназију. У Ници је матурирао, а као стипендиста француске владе уписује права у Паризу. Тамо се упознаје и дружи са многим песницима, сликарима. Пише песме, приповетке и приказе сликарских изложби и објављује их у отаџбини.

Године 1921. објављује јединствени хумористички роман из живота старих Словена „Бурлеска господина Перуна Бога Грома“. Крајем 1922. године објављује збирку песама „Откровење“. Током целе те године активно делује у Београду заједно са бројним писцима попут Милана Дединца, Марка Ристића, Тина Ујевића и других. Њихово деловање довешће до појаве надреализма у Србији. Након што се запослио као чиновник у Министарству иностраних дела, крајем наредне 1923. године, примљен је за приправника.

Настаје период у Растковом животу када све мање пише поезију и све мање објављује. Октобра 1926. године постављен је за писара у Министарству иностраних дела у Посланству при Ватикану код Милана Ракића. Ракић му омогућује путовање по Италији, Шпанији, Француској и Турској и, што је најзначајније, по Африци. Стога ће, 1930. године, Петровић објавити величанствени путопис под истоименим називом „Африка“. Потом, 1935. године, Растко Петровић бива постављен за вицеконзула шесте положајне групе генералног конзулата у Чикагу. Наредне године ради у Вашингтону као секретар Посланства. Путује по САД, Канади, Мексику, Куби. Године 1938. унапређен је у звање конзула пете групе у Чикагу.

Други светски рат провео је у Сједињеним Америчким Државама. Пише песме за збирку „Поноћни делија“. Разболео се веома рано, у својој 51. години, дана 15. августа 1949. изненада умире у Вашингтону. Сахрањен је на гробљу у Сеновитом потоку у Вашингтону. Посмртни остаци Растка Петровића пренети су у Београд тек у јуну 1986. године, и сахрањени у породичну гробницу на Новом гробљу.

Најбоље литерарно дело сведочења албанске голготе је
"Дан шести" Растка Петровића

Пишући о самом себи, Растко Петровић у трећем лицу, каже:"Бежао је кроз Албанију, где је јео хлеб од буђи и где се грејао о туђе пећи...Могао си убити човека, а да не одговараш, могао си умрети а да се нико на тебе не обазре...Видео је људе који су од глади, мучења, очајања, престали припадати људском роду, оне које су бацили у реку и оне који су већ трулели. Видео је хиљаде својих вршњака како бесциљно промичу кроз маглу, и како сваки час остављају за собом изнурене другове да умиру на друму..."

Растко Петорвић: Одломак из романа "Дан шести"

Албаније се, Растко Петровић ослободио тек кад је написао роман "Дан шести", назвавши га по библијској реченици:"И би вече, и би јутро, дан шести."
Милан Дединац се сећао како му је Растко "једног јутра, скраја 1935." донео рукопис, како је Растко чекао да прочита последње редове рукописа, да би га оставио Геци Кону, оног, последњег дана пред одлазак у Америку, из које се није вратио...
Роман ће изаћи тек 1961. године, а Растко Петровић ће почивати на грчком гробљу у Вашингтону, равнодушан према овој и другим неправдама које су му чињене.

 

Значајне српске композиције у Првом светском рату

"Креће се лађа француска"

"Креће се лађа француска" је позната песма, "тугованка" са солунског фронта. Спевана у Солунском пољу у логору нерасопређених официра у Микри 1917. године. Аутор текста песме, а вероватно и мелодије је пешадијски пуковник Бранислав Милосављевић. Изворни наслов песме је "Изгнаници". Песму је први пут објавио у збирци "Мач и лира" из 1922. године. У издању из 1930. године у напомени истиче да "Ова песма данас је свима позната, пева се са измењеним текстом".

Бранислав Р. Милосављевић

Бранислав Р. Милосављевић, (Пожаревац, 2/14. август 1879 — Београд, 17. април 1944), први управник Драча 1912. Објавио је четири збирке, углавном родољубивих и политички ангажованих песама, аутор је песме Изгнаници, познате под насловом Креће се лађа француска. У Балканским ратовима за посебно истицање у командовању првим борбеним пешадијским јединицама на Косову, приликом заузимања Албаније 1912. и у Брегалничкој битки 1913. више пута одликован за храброст и ванредно унапређен. По повратку из немачког заробљеништва погинуо је у енглеско-америчком бомбардовању Београда, на други дан Ускрса, 17. априла 1944.

 

"Креће се лађа француска"

 

Културни догађаји посвећени обележавању стогодишњице Великог рата

"Stojte galije carske"

Muzičko scenski spektakl

povodom obeležavanja 100 godina

od početka Prvog svetskog rata
Velika dvorana, Sava Centra
17. septembar, 20.00 h

Svetigora i Društvo srpsko - ruskog prijatelјstva sa blagoslovom Nјegove Svetosti Patrijarha Irineja i Mitropolita Amfilohija Radovića ostvaruju spektakl povodom obeležavanja 100. god. od početka Prvog svetskog rata, koji će biti održan 17.septembra u Sava Centru u 20 časova.  
Putovaćemo kopnom i morem, plovićemo do Krfa, a po  povratku u Srbiju slavićemo najveću pobedu ponosne srpske vojske, i probudićemo pamćenje na  sve one koji ostaše po dalekim groblјima plave grobnice, Zejtinlika, Gučeva, Kolubare…  Vaskrsnuti našim pamćenjem i zahvalnošću, i najomilјenijim pesmama i zbog toga i oni će biti sa nama.

Na ovom putovanju predvodiće nas Vojvoda Mišić (Miša Janketić), vladika Nikolaj Velimirović (Tihomir Arsić), Darja Karobkina i Flora Sandes (Katarina Radivojević, Marijana Šovran..)  Vojvoda Stepa (Lepomir Ivković), Milunka Savić ( Jelena i Ivana Žigon), čuvene bolničarke, major Gavrilović (Nebojša Kundačina) Makenzi (Mrgud Radovanović, a  SVETU ulogu Srbije tumačiće guslarka  BOJANA PEKOVIĆ, pobednica na takmičenju «Ja imam talenat». Zastrašujuću austrijsku vojsku odplesaće prvaci sveta u savremenom plesu - drim tim La luna iz Jagodine, a najveće iznenađenje spektakla biće tumač uloge ruskog cara NIKITA MIHALKOV.

Ovo je samo deo našeg velikog tima glumišta, i baleta! Očekujemo i gošću - prima balerinu čuvenog Marinskog teatra iz Petrograda koje će tumačiti ulogu Nadežde Petrović, koja će plesati na orginalnu muziku NINOSLAVA ADEMOVIĆA. Naš spektakl o Velikom ratu pod naslovom STOJTE GALIJE CARSKE okupiće više od 200 učesnika! Okupila ih je svojom umetničkom snagom autor spektakla IVANA ŽIGON.

Nadamo se da ćete doživeti nezaboravno umetničko hodočašće! Biće to skazanije  koje ćete pamtiti, biće to spektakl posvećen pamćenju!

Битка код Чеврнтије

Једна од најкрвавијих битака у којој је српска војска изгубила огроман број војника, подофицира и официра била је битка код Чеврнтије.
Тачније, 6. септембра 1914. године Тимочка дивизија првог позива из Друге армије, доживела је катастрофалан пораз при покушају да форсира Саву код Чеврнтије, источно од Сремске Митровице. Ова дивизија је, почела да форсира Саву са знатним закашњењем у односу на друге дивизије, без солидних тактичких и техничких припрема, као и без познавања тактичко-оперативне ситуације у зони форсирања. Пошто је пребацила у Срем 13. пук без једне чете и два батаљона 15. пука, с једном пољском батеријом, обуставила је превожење да би поставила понтонски мост, макар и слабије конструкције. На тај начин су се пребачени делови нашли потпуно усамњени на левој обали реке и изложени снажном противнападу вишеструко надмоћнијих непријатељевих снага (у нешто ширем појасу непријатељ је имао 30 пешадијских батаљона, 5 коњичких ескадрона и 12 артиљеријских батерија). Под притиском тих снага центар и лево крило 13. пука почели су да се повлаче у нереду. И пребачена пољска батерија је  у галопу појурила ка недовршеном понтонском мосту, дижићи облаке прашине. Мислећи да је то аустроугарска коњица, командант 3. батаљона 13. пука, наредио је да се да трубни знак "коњица с бока"! То је изазвало још већу гужву и панику на левој обали Саве, где се налазио известан број рањеника који су очекивали да буду евакуисани на супротну обалу. Лакши рањеници су одмах појурили најближем понтону, напунили га и изврнули се у воду. Када су чули запомагање дављеника, здрави војници су почели да напуштају стрељачки строј и да јуре ка недовршеном мосту, хватајући се за постављене ногаре и моснице, које су се, под великим оптерећењем, заједно са њима сурвале у воду. Покушаји официра да успоставе ред били су узалудни, јер усплахирена маса ништа друго није чула ни видела сем запомагања рањеника у Сави и на још недовршрном понтонском мосту. Неки војнии су пливали према мосту не обазирћи се на заповести официра, други су се хватали за даске или греде да би помоћу њих прешли реку. Нажалост, већина није знала да плива, па се масовно подавила у матици реке.
Приликом пуцања понтонског моста командант 13. пука „Хајдук-Вељко“ Тимочке дивизије, узео је пуковску заставу и дао је санитетском мајору др Миливоју Петровићу, праунуку Хајдук-Вељка односно његовог млађег брата војводе Милутина Петровића, који је обмотао заставу око тела и пливајући пренео је на другу обалу Саве.
У том катастрофалном поразу укупно је погинуло, рањено или заробљено 6.366 војника, подофицира и официра, непријатељеви губици били су троструко мањи, око 2.000 људи избачених из строја.
Као спомен на дату битку данас постоји знаменито место „Поље Легет", где се налази споменик изгинулима у бици.
У књижњвности ову битку описао је Стеван Јаковљевић у својој "Српској трилогији". Јаковљевић је у време битке био артиљеријски поднаредник у 5. пољској батерији Тимочке дивизије првог позива.

"Командант II армије упутиће ка Митровици Тимочку дивизију I позива са формацијским мостовим треном са задатком да покуша и по могућству изврши прелаз преко Саве у околини Митровице; да по евентуалном заузећу Митровице ову јако утврди и учини је јаким мостобраном, да одавде врши што јачи притисак на непријатеља у циљу олакшавања и потпомагања акције 1. армије како при њеном преласку преко Саве тако и при њеном даљем напредовању за непријатељем"

Наређење Тимочкој дивизији

 

Културни догађаји посвећени обележавању стогодишњице Великог рата

ПРЕДСТАВА "СРПСКА ТРИЛОГИЈА" НА ЗАВРШНОЈ СВЕЧАНОСТИ 81. ВУКОВОГ САБОРА, 14. СЕПТЕМБРА

 

На завршној свечаности 81. Вуковог сабора, која ће на сцени Саборишта у Тршићу бити одржана у недељу, 14. септембра (12,00), ансамбл Драме Народног позоришта у Београду извешће представу "Српска трилогија".
Пре тога, у оквиру церемоније затварања те најстарије манифестације посвећене српском просветитељу Вуку Караџићу, поздравну реч одржаће градоначелник Лознице Видоје Петровић, а свечану беседу говориће председник Матице српске из Новог Сада, проф. др. Драган Станић.
Истог дана, у Галерији Вукове спомен школе (10,30), драмски уметник Иван Босиљчић отвориће изложбу „Народно позориште уочи Првог светског рата“ , чији је аутор кустоскиња Музеја Националног театра Ана Томић.
Драма "Српска трилогија", према роману Стевана Јаковљевића, у драматизацији Миодрага и Светолика Никачевића, у адаптацији Славка Милановића и режији Славенка Салетовића, премијерно је изведена на Великој сцени 22. новембра прошле године, на Дан Народног позоришта.
У овом грандиозном ратном спектаклу, који обухвата период Првог светског рата и бави се херојским подвизима и људима достојним свог времена, играју Вук Костић (Стојановић, капетан, командир јуришног одреда), Иван Босиљчић (Стеван, потпоручник артиљерије), Вук Салетовић (Коста Турчин, поручник, артиљерац), Бојан Кривокапић (Рајко, поручник), Павле Јеринић (Драган, наредник), Миленко Павлов (Живорад, посилни), Бошко Пулетић (Пуковник), Андреја Маричић (Светозар, редов), Зоран Ћосић (Трајко, редов), Слободан Степић (Милосав, редов), Милош Ђуровић (Станоје, редов), Стефан Бузуровић (Андра, редов), Иван Заблаћански (Радослав, редов), Вахид Џанковић (Спасоје, редов), Борисав Миљковић (Фрулаш) и Никола Радека (Дромбуљаш).
У ауторској екипи су Борис Максимовић (сценограф), Катарина Грчић Николић (костимограф), др Љиљана Мркић Поповић (језичка адаптација и лектура), Ферид Карајица (сценски покрет), Мирољуб Аранђеловић Расински (композитор) и Владимир Петричевић (дизајн звука).
М.Б.

Српски уметници у Великом рату

Станислав Винавер, књижевник и преводилац, рођен је у Шапцу, 1. марта 1891. године у угледној јеврејској породици. Отац Јосиф, лекар, умро је као санитетски мајор од маларије у Ђевђелији 1915. године, после прележаног пегавог тифуса. Мајка Ружа, пијанисткиња, убијена је у немачкој гасној комори 1942. године.    

По завршетку основне школе Винавер је, баш на почетку 20. века, 1901. године, постао ђак Више гимназије у Шапцу.

Од 1908. године, гимназијско школовање наставио је у Београду. После матуре, одлази у Париз, на Сорбону, где се посветио студијама математике и физике.

У балканским и Првом светском рату Винавер учествује као добровољац, потпоручник у славном Ђачком батаљону 1300 каплара. Са војском је прешао албанске врлети и гудуре и доспео на острво Крф. Ту је, 1916. године, био постављен за ађутанта Пристаништа на Крфу. Био је ађутант и у Српском ратном пресбироу и уредник Српских новина. У обављању бројних послова био је неуморан-све је стизао и све је завршавао. Обилазио је Пристаниште, лађе, логоре, болнице и установе за снабдевање. Налазио се при руци сваком српском војнику који би, са каквим требовањем у пристаниште стигао. Набављао је пропуснице за острво Видо ономе који брата годину дана није видео. Решавајући бројна питања, лично је ишао француском команданту базе, кадкад и богорадио, али је у својим намерама успевао. Држао је многобројне везе са високим савезничким официрима и подофицирима, командантима, енглеским магационерима, особљем лађа које су често пловиле у Француску и где је увек требало некога убацити.

На Крфу је упознао професора Слободана Јовановића, који је био на челу Српског ратног пресбироа и предано радио на изради спискова погинулих и помрлих српских војника. Како је Европу и свет требало упознати са патњама и страдањима српске војске, Слободан Јовановић је, 1916. године, у Француску и Енглеску упутио филозофа Бранислава Петронијевића, владику Николаја Велимировића и Станислава Винавера. Винавер је у Енглеској неколико предавања држао заједно са „златоустим  великодостојником српске цркве“ Николајем Велимировићем. Говорећи о српским страдањима, владика Велимировић се толико узбуђивао да му је крв знала потећи на нос или на уши.

Из Париза, по налогу Николе Пашића, 1917. године, Винавер је упућен у Петроград, у својству преводиоца српске дипломатске мисије. Мисија је стигла у Русију који месец пред почетак Октобарске револуције, па је он био очевидац ових догађаја. У Петрограду је Винавер највише радио на прибирању добровољаца за Солунски фронт. Чинио је то тако предано да су се многе добровољачке јединице назвале Винаверовим четама.

На повратку кући, 1919. године, потпоручник Винавер је повео последњу чету југословенских добровољаца из Русије. Ишли су преко Цариграда, међународним возом кроз Бугарску, без права на напуштање вагона у станицама. По реду вожње, воз се у Софији задржао два сата. Користећи бугарску небудност, Винавер је постројио своју чету и повео је у град. Кад је чета ушла у Славјанску улицу, наредио је стројеви корак, којим су ишли све до цркве Свете Недеље где је, са свим војним почастима сем плотуна, одата пошта моштима Светог великог краља свесрпске земље Стефана Уроша и Милутина. Кад су Бугари дочули шта се догађа, Винаверова чета је већ била у возу који се приближавао Нишу.

По завршетку Првог светског рата, добио је намештење у Уметничком одељењу Министарства просвете, где му се сто налазио између Бранислава Нушића и Боре Станковића. Повремено је Винавер радио и у Министарству иностраних дела, нрочито ако је било потребе за сложенијим лексичким пословима. Надао се дипломатској каријери.

Писао је као стални критичар за „Време“. Једном приликом написао је за Стевана Христића „Г. Христић размахан палицом као какав саобраћајни позорник“ и за то је осуђен на три дана затвора и хиљаду динара глобе 1926. године       

Други светски рат провео је у заробљеништву у немачком логору Оснабрик.

Последње године (1945 — 1955) провео је у Београду, радећи као професионални књижевник, сатиричар и преводилац са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког језика. Његови специфични преводи, у којима је зарад преношења најдубљег смисла и тумачења превођеног текста видљиво одступао од оригинала, понекад су чак наилазили на одбијање издавача, али су и данас остали ненадмашни, скоро као посебна књижевна дела.

Станислав Винавер је умро у Нишкој Бањи, 1. августа 1955. године.

Међу бројним Винаверовим радовима, најпознатије су:

- "Приче које су изгубиле равнотежу" (1913)

-"Мисли" (1913)

-"Варош злих волшебника" (1920)

-"Громобран свемира" (1921)

-"Чувари света" (1926)

-"Икаров лет" (1937)

-"Ратни другови" (1939)

-"Европска ноћ" (1952)

-"Језик наш насушни" (1952)

-"Заноси и пркоси Лазе Костића" (1963)

Одломак из Винаверовог дела "Ратни другови"

 

РАНИСАВ БУБА

Ранисав Вујадиновић
Дошавши у ђачку чету
Само са стручном пољопривредном школом
Коју су звали ћупријски универзитет
Патио је од непросвећености.
У први мах
Осорно и плахо се бранио
Од безбројних доскочица,
Од подругљивих алузија другова,
Како још сриче буквар
И да је дошао тек до „осе“
Коју изговара: „буба“.

Пошту су му читали на глас,
Састављали су и писма од куће
Где је највише било речи
О воловима и кравама
И о неком пастуву

Са којим се упознао у стручној школи.

Доцније је Ранисав
Потонуо у неку потиштеност.
Просвету је ценио нада све
И употребљавао је стране речи
Где год би их чуо ―

Али се и њих окануо. ―
Дошавши у пук
Као поднаредник ђак,
Само се Богу молио
Да се не прокљуви за његов надимак
Ранисав „Буба“.

Зарекао се да ће учити.
Набављао је књиге,
Слушао сваког школованог човека.
Рукопис му је и онако био леп
Помагао је и у штабу,
Сређен и смишљен и ћутљив.
Њега је засенио за сва времена
Криви сјај штампане речи,
Коју није разумео до краја
И која је играла пред очима.
Знао је на памет
Безброј израза и изрека
Које су се урезале у савршено сећање.
Али је схватао тешко.

Рањен, и у грозници,
Са партијом официра
Евакуисан је за Француску
Где се дивио култури

И најмањем натпису на радњи,
И како тај свет зна да говори.

Али је био решен
Да дивни француски језик
Не научи само са усана,
Него и помоћу књиге

Као прави ђак.
Нашавши неку стару читанку
Он је крај ње проводио многе ноћи.
А када је опет тешко рањен на фронту
Молио је сестру болничарку
Да му донесу из торбе књигу
Са изгужваним страницама
Са Лафонтеновим баснама
Са познатим анегдотама.

Сричући басну о Попцу и Мраву
Он је умро жедан науке,
И срећан, што је нашао њен извор.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Битке на Дрини

Офанзива Аусторугарске на Дрини почела је 8. септембра 1914. године. Јединице којима је командовао Степа Степановић спремно су дочекле удар непријатељске Пете армије, нанеле јој тешке губитке (преко 4.400 погинулих), успориле њено напредовање и тако пореметиле офанзивне планове генерала Поћорека. У исто време, Шеста армија Аустроугарске војске успела је да у првој недељи обновљених борби запоседне стратегијски важне тачке између Јадра и Дрине. Наредних недеља, у септембру, развиле су се тешке борбе на десној обали Дрине, посебно на Гучеву и Мачковом камену. Отпор јединица Треће армије српске војске на Гучеву сломљен је средином септембра, када се Шестој армији у операцијама придружила и Пета, која је успела да пређе Дрину тек 14. септембра 1914. године. У противудару српских снага, који је Врховна команда покренула у другој половини септембра 1914. године, дошло је до најкрвавијих борби које је српска војска водила са трупама Аустроугарске. Дешавало се да у једном дану стратешко значајне позиције на планини Јагодњи по неколико пута буду освајане и изгубљене. Савременици су забележили да је вис Мачков камен био "сав црвен од крви", те да је на њему лежало преко две хиљаде погинулих војника обе војске. Према аустроугарским подацима, њена Шеста армија изгубила је преко 30.000 бораца. Главникомандујући аустроугарске војске на српском фронту, генерал Поћорек, сматрао је борбе на Дрини "решавајућом офанзивом". Продор аустроугарских трупа на тло Србије није значио да је битка и добијена. Губици у људству су били несразмерни привременим територијалним добицима. Непланирано дуга ангажованост аустроугарских армија на српском ратишту доприносила је поразу који је у то време Монархија претрпела у Галицији. Фронт је стабилизован крајем септембра. На простору од Љубовије до Мачве противничке снаге биле су укопане и у "тесном додиру", јер је растојање између ровова износило око 50 метара. И поред тога што није долазили до померања линија фронта, акције су биле свакодневне, а погибије бројне, што је црпело снаге обе стране. Осим тога, кишна јесен и хладноћа, у вишим пределима чак и снег, још су више отежавали ситуацију на фронту.

 

 

 

Почетак борби на Дрини

Победа на Церу подигла је углед српске војске у очима и пријатеља и непријатеља. Савезници Србије су тада почели да прецењују њене могућности и захтевали су од српске Врховне команде да одмах предузме офанзиву против Аустроугарске. Тако је, под притиском савезника, српска Врховна команда одлучила да почетком септембра предузме офанзиву у Срем, снагама једне ојачане армије. Истовремено је требало да Ужичка војска и црногорска Санџачка војска упадају, преко горње Дрине, у југоисточну Босну, док су главне српске снаге, Друга и Трећа армија, задржане у одбрани на Дрини од њеног ушћа до Љубовије.

И друга страна је припремала план напада. Аустроугарска је неуспех Пете армије на Церу доживела као војнички и морално-политички пораз. Врховна команда Аустроугарске војске сматрала је да је најважније постићи успех на Источном фронту, против Руса, а онда ће са Србијом и Црном Гором лако и брзо рашчистити рачуне. Међутим, генерал Поћорек је инсистирао да се прво разбије српска војска, јер би падом Србије и Црне Горе био повраћен углед монархије, а сматрали су да би у том случају била убрзана одлука Бугарске и Турске, можда Румуније и Грчке, да се прикључе Централним силама у рату против Антанте. Поћорека је подржао Двор и министар спољних послова, па је  уз њихову помоћ сломио отпор Врховне команде и добио сагласност да почетком септембра пређе у офанзиву. Његов план је био да пређе Дрину и Саву, да овлада гребеном Гучево-Борања-Јагодња-Соколска планина и Мачвом, а затим нападима према Ваљеву, да окружи и уништи српске снаге у западној Србији.

Придржавајући се својих операцијских планова, у периоду од 6. септембра до 16. новембра 1914. године, вођене су у Срему, источној Босни и на простору између Дрине, Колубаре и Љига, упорне и крваве борбе, познате у војној историји под заједничким називом "Битка на Дрини".