Победа на Церу подигла је углед српске војске у очима и пријатеља и непријатеља. Савезници Србије су тада почели да прецењују њене могућности и захтевали су од српске Врховне команде да одмах предузме офанзиву против Аустроугарске. Тако је, под притиском савезника, српска Врховна команда одлучила да почетком септембра предузме офанзиву у Срем, снагама једне ојачане армије. Истовремено је требало да Ужичка војска и црногорска Санџачка војска упадају, преко горње Дрине, у југоисточну Босну, док су главне српске снаге, Друга и Трећа армија, задржане у одбрани на Дрини од њеног ушћа до Љубовије.
И друга страна је припремала план напада. Аустроугарска је неуспех Пете армије на Церу доживела као војнички и морално-политички пораз. Врховна команда Аустроугарске војске сматрала је да је најважније постићи успех на Источном фронту, против Руса, а онда ће са Србијом и Црном Гором лако и брзо рашчистити рачуне. Међутим, генерал Поћорек је инсистирао да се прво разбије српска војска, јер би падом Србије и Црне Горе био повраћен углед монархије, а сматрали су да би у том случају била убрзана одлука Бугарске и Турске, можда Румуније и Грчке, да се прикључе Централним силама у рату против Антанте. Поћорека је подржао Двор и министар спољних послова, па је уз њихову помоћ сломио отпор Врховне команде и добио сагласност да почетком септембра пређе у офанзиву. Његов план је био да пређе Дрину и Саву, да овлада гребеном Гучево-Борања-Јагодња-Соколска планина и Мачвом, а затим нападима према Ваљеву, да окружи и уништи српске снаге у западној Србији.Придржавајући се својих операцијских планова, у периоду од 6. септембра до 16. новембра 1914. године, вођене су у Срему, источној Босни и на простору између Дрине, Колубаре и Љига, упорне и крваве борбе, познате у војној историји под заједничким називом "Битка на Дрини".
Нема коментара:
Постави коментар