Мој деда Солунац

Шетам са дедом, околину гледам преко рамена,
поносна што ми са блузе сијају два дедина ордена.
Кад причам, трудим се да имам озбиљан глас,
деда ми је рекао да сам његов вољени ордонанс.

Питам га:"Зашто те сви зову Солунац?"
Поносном деди небо би тада било врхунац:
"Солунац је у Србији, дедин кову,
онај ко је пробијао фронт и ратовао у солунском рову."

Сваке недеље ми је причао необичне приче,
оне тужне, оне што на живот и сувише личе.
Водила ме је недељом, моја старина пуна елана,
од Цера, Колубаре до Солуна и Кајмакчалана.

Кажем му:"Хајде деда, кад те ордонанс тера,
одведи ме да обиђемо твоје јунаке са Цера."
Сузних очију деда каже:"Не можемо, сине, да их посетимо,
ваљало би, душо, да их се што чешће сетимо."

Рече нам стари ратник:"Желим децо, док ме бог још вид'о,
да одем на Крф и обиђем острво Видо."
Идемо на Крф, стари артиљерац нам показује територију,
тата и ја, у тишини, упијамо нашу живу историју.

Корачамо ка луци да се укрцамо за Видо на брод,
тата и ја помало дрхтимо, а деда убрзава ход.
"Видите тамо где је вода тиха, мирна, небеско плава,
тамо моја војска више од пола века спава."

Док тата јеца, плаче, ја осећам сваку своју сузу,
деда стоји на палуби, ветар му вијори ратничку блузу,
стао у став мирно, не дрхти му старачка рука,
знам да ратник неће да се брука испред свог уснулог пука.

Говорио ми је мој Солунац стари, да и највећу људску страхоту,
можеш преживети, ако верујеш у слободу, истину и доброту:
"Када сам прелазио Албанију, тражио сам у вери и нади спас,
знао сам да ме у будућности чекаш ти, мој вољени ордонанс."

Биљана Марковић Јевтић

Острво Видо и Плава гробница