Чедомир Поповић
Ова слика је 1916. године, после Албанске голготе, обишла свет. Српски војник, тада двадесетогодишњак, Чедомир Поповић, био је симбол патње и старадања једног народа и једне младости. Слику су преносиле новине, у сваком човеку је изазивала тугу и терала га на размишљање. Речено је, при том, да је слика начињена на острву Видо, познатом и као Острво смрти.
На слици се видео изгладнели војник, на коме су још увек стајали комади одеће, шињел који је допирао до земље, о рамену торба. На глави му је била велика, ко зна чија, шајкача, која му је покрила чело. Лице му је испијено, мученичко, сломљено недаћама. На рањавим ногама носио је опанке везане опутом. Име тог младића тада није објављено, а и да јесте, свету не би ништа посебно значило, јер је његов лик све говорио.
Чедомир Поповић, земљорадник из села Барзиловице код Лазаревца, чувао је свју фотографију, али је никоме није показивао. Касније је причао:"...Оног дана, кад сам стигао на Видо, заустави ме један Француз. Хтео да ме слика. Нисам се противио, мада сам једва стајао на ногама. Чудио сам се зашто ме слика - шта је то на мени необично. Нисам имао огледало, па нисам могао да видим како изгледам...Посла неколико дана, док сам лежао у шатору, у некој болници, донео ми је слику. Нисам је никоме показивао...
...Тај Француз је био добар човек, био је лекар и сваког дана сам га виђао. Долазио је до мог кревета, загледао ме је, гледао како једем...Сваког јутра се осмехивао, било му је мило што се опорављам. Доносио ми је поморанџе..."
Причао је Чедомир и о догађају у коме је добио и надимак Качамак.
"...Знате ли колико сам пешачио од Лазаревца до Валоне, где су нас укрцали у бродове? Тачно три месеца и шеснаест дана! Али, морам да испричам један детаљ, један догађај који ме и данас мучи. Били смо у варошици Фијери. Сећам се: Божић...Добили смо на тај дан качамак. Очима да једеш...Топао, па још са маслом...Како је све около мирисало, као да смо се одједном нашли у некој раскоши...Замислите:качамак са маслом, па још врућ, пуши се...Смажем једну порцију...знам, немам право да поново станем у ред, али - гладан сам...Види се то, чини ми се, из мојих очију, по покрету руку. Гладан сам...Станем у ред...Примети то један официр, па мени - шамар! Пао сам као свећа, нисам могао да се подигнем дуго...Лако ме је тада било срушитит, био сам кост и кожа...Нешто касније, управо који дан након тог догађаја, сликаће ме онај Француз...Никад тај шамар нисам могао да заборавим...Ипак, погрешио сам: то је било туђе следовање. Да сам га узео, други војник би остао гладан. А да није било шамара, сигуран сам да би још неки изгладнели војници следили мој пример..."
Из књиге Антонија Ђурића "Солунци говоре"
Нема коментара:
Постави коментар