Српски уметници у Великом рату

Милутин Бојић (19. мај 1892— 8. новембар 1917) био је српски песник, драмски писац, књижевни критичар и позоришни рецензент.

Учесник је Балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог светског рата. По објави рата Милутин Бојић одлази у Ниш где при Врховној команди обавља дужност цензора. Приликом одступања преко Албаније налази се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди.
Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу. Као сведок масовног умирања на острву Виду он пише своју најупечатљивију песму „Плава гробница“ која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Сам је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева српских војника и уз звуке војничких труба спуштају у море. Нешто касније прекомандован је за Солун. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом „ Песме бола и поноса“, у овој збирци се налазе 34 песме које је написао на Крфу и Солуну, остављајући незаборавне стихове о једном трагичном делу српске историје.
Живео је само 25 година, оставивши неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу стигао је да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин овековечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – Острва смрти. Није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког успона. Ноћ пред своју смрт, седећу у кафани у Солуну слушао је како рецитују његову песму „Плава гробница“.
Милутин Бојић је преминуо у Солуну у болници 8. новембра 1917. године. Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику. Опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико. Крајем лета 1922. године пренешени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд, где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу. Његово петогодишње посмртно присуство на српском војном гробљу у Зејтинлику, међу ратницима које је много поштовао и волео, остаће забележено као део историје овог нашег великог националног споменика у туђини.

Милутин Бојић: ПЛАВА ГРОБНИЦА

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне, Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба језе ноћне Над овом светом водом. Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата И на мртве алге тресетница пада, Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада. Зар не осећате како море мили, Да не руши вечни покој палих чета? Из дубоког јаза мирни дремеж чили, А уморним летом зрак месеца шета. То је храм тајанства и гробница тужна За огромног мрца, кô наш ум бескрајна, Тиха као поноћ врх острвља јужна, Мрачна као савест хладна и очајна. Зар не осећате из модрих дубина Да побожност расте врх вода просута И ваздухом игра чудна пантомина? То велика душа покојникā лута. Стојте, галије царске! На гробљу браће моје Зави'те црним трубе. Стражари у свечаном опело нек отпоје Ту, где се вали љубе! Јер проћи ће многа столећа, кô пена Што пролази морем и умре без знака, И доћи ће нова и велика смена, Да дом сјаја ствара на гомили рака. Али ово гробље, где је погребена Огромна и страшна тајна епопеје, Колевка ће бити бајке за времена, Где ће дух да тражи своје корифеје. Сахрањени ту су некадашњи венци И пролазна радост целог једног рода, Зато гроб тај лежи у таласа сенци Измеђ' недра земље и небеског свода. Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, Веслање умре хујно, А кад опело свршим, клизите у ноћ црну Побожно и нечујно. Јер хоћу да влада бескрајна тишина И да мртви чују хук борбене лаве, Како врућим кључем крв пенуша њина У деци што кликћу под окриљем славе. Јер тамо, далеко, поприште се зари Овом истом крвљу што овде почива: Овде изнад оца покој господари, Тамо изнад сина повесница бива. Зато хоћу мира, да опело служим Без речи, без суза и уздаха меких, Да мирис тамјана и дах праха здружим уз тутњаву муклу добоша далеких. Стојте, галије царске! У име свесне поште Клизите тихим ходом! Опело држим, какво не виде небо јоште Над овом светом водом!     Бранислав Нушић (20. октобар 1864 — 19. јануар 1938)  био је српски књижевник, комедиограф, писац романа, драма, прича и есеја. Нушић је у Великом рату доживео велику породичну трагедију, изгубио је сина јединца Страхињу Бана. Књижевник је сину дао име по великом српском епском јунаку Бановић Страхињи. Бан Нушић се борио у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1.300 каплара. Батаљон је оформљен 31. августа 1914. године и то је јединствен случај у историји ратовања да се будућа интелектуална елита пошаље на фронт. У балканским ратовима 1912. и 1913. Србија је после векова ропства ослободила своју земљу. Старешински кадар у српској војсци се проредио, а кад су почетком Великог рата 1914. године у борби са аустроугарском војском поново изгинули многи официри и подофицири, Врховна команда је била приморана да студенте и ђаке који су доспели за војску упути у Скопље да се тамо припреме за старешине у рату који је већ беснео. Петнаестог децембра 1914. године и последњи остаци аустроугарске војске протерани су са српске територије. У Колубарској бици 400 од 1.300 каплара положило је своје животе за домовину. Међу њима је био и син Бранислава Нушића.  Познато је писмо која је Бан Нушић написао своме оцу са фронта предвиђајући сопствену смрт: "Драги Аго, не тугуј за мном...Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала, које смо тако сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам да бих могао будућој Србији корисно послужити, али ...таква је судбина", биле су то последње Банове речи упућене оцу. На полеђини коверта, Бан је забележио: "Молим онога који ме нађе мртвог да ово писмо обавезно преда адресанту." Следеће године 1915. Бранислав Нушић је прешао Албанију и доспео на Крф. У знак сећања на пале борце Скопског ђачког батаљона, 17. новембра 1935. године у скопском парку Идадија откривен је споменик. Присуствовало је 700 преживелих ђака батаљона. У име родитеља чија су деца погинула у Великом рату потресан говор одржао је Бранислав Нушић: "Била је то једна тмурна и влажна јесен, када су вране и гаврани падали на куле скопског града. Црна невеста за заводничким гласом је запевала грозоморну песму, позивајући младост у загрљај...Нити црквена звона, нити почасни плотуни, нити војничке фанфаре, нити бучни хорови нису могли да загуше говор мртвих, он је ту, лебди изнад нас. Ја, који сам ближе смрти него животу, чујем тај говор. Ви, који сте ближе животу него смрти, ви то осећате у својој души. У име ожалошћених мајки и очева ја полажем на овај споменик најскупоценији венац, венац родитељских суза." Нушић је до краја живота туговао за Баном, а своја осећања исказао је у прозном делу "Деветстопетнаеста-трагедија једног народа".   1.300 каплара