Трилогија „Тешка времена“ Мирослава
Голубовића, једно је од најпотреснијих дела у којима је приказан Први светски
рат.
У првом делу трилогије који се зове „Fragmenta tragoediae belli“ (Одбрана
Београда 1915.) Голубовић пише о својим личним, трагичним доживљајима, када
је као дечак, добровољац учествовао у одбрани Београда 1915. године. Припадао
је чувеном Сремском добровољачком одреду, који је упућен да брани Београд од
аустроугарске и немачке војске. Његови борци били су, углавном, дечаци од 15 до
19 година.
Као што рекох, и Мирослав
Голубовић је био међу њима. Три дана и три ноћи су се ови дечаци по улицама
разрушеног Београда, који је пламтео под ударима граната, борили, прса у прса,
с неколико хиљада Немаца. На ову децу, бранитеље престонице, насрнули су снажни
људи са најбољим и најмодернијим оружјем тог времена.
Ове младиће је пред саму битку, коју готово нико од њих није
преживео, дочекао мајор Гавриловић истим говором који је одржао и својим војницима:“Војници,
јунаци... Врховна команда вас је избрисала из свог бројног стања... Ви немате
више да бринете за живот који више не постоји...“
У борбама за одбрану Београда Сремски
добровољачки одред је уништен. Само
неколико рањеника је остало у животу. Међу њима је био и Голубовић. Њега је, у
борби, изрешетао немачки митраљез. Био је тешко рањен, остао је без ноге, с
још неколико рупа и ожиљака од митраљеских зрна. Заробљен је у болници. Потресна
су његова сведочења о умирању рањеника у најтежим мукама, о сусрету са мајком
која је дошла у болници да га тражи, а он, дечак, било га је стид да мајци
покаже осакаћену ноги и није имао срца да јој се јави...о пријатељству са
немачким рањеником са којим је до тог часа, ратовао на живот или смрт.
Много тога потресног испричао је Голубовић. После
рата као и многе јунаке, и њега је отаџбина заборавила. Није му одала признање
за храброст, али га је борба у којој је био само незнани херој, инспирисала да напише ову
трилогију.
Први део трилогије „Fragmenta tragoediae belli“ изашао
је као посебна књига и имао је велики успех. Године 1931. награђен је првом
књижевном наградом београдске општине као најбоље дело о одбрани Београда.
После четири године појавио се други део његове трилогије „Гробље
без крстова“. У овој хроници Мирослав Голубовић описао је повлачење војске и
становништва од Београда, преко Косова и Албаније до Драча. Није он ту описивао
повлачење Врховне команде и јединица наше војске, које су донекле, биле
организоване. Описивао је повлачење последњих остатака изнемоглих избеглица
које су на најтрагичнији могући начин, на начин који вероватно човечанство није
запамтило умирале у албанским врлетима. Голубовић је акценат ставио на умирање
40.000 дечака између 16. и 19. године који су, непосредно пред велико страдање,
били мобилисани. То је била још једна незапамћена трагедија српске деце, од
четрдесет хиљада дечака из албанског пакла изашло је само осам хиљада. Остали
су умрли у гудурама, а мали део заробљен и поумирао у логорима.
Овако експлицитан и до крајњих граница трагичан опис умирања и мучеништва
у албанским врлетима је, можда. тежак за читање, али вас тера на размишљање и
дубоко преиспитивање. Читајући овај део Голубовићеве, трилогије савест почне да
ради убрзано и питања навиру, зашто смо заборавили ову најтрагичнију епизоду
наше историје, зашто не говоримо о страдању које скоро цела историја
човечанства не памти, одакле нам право...?
Као што рече Божидар Ковачевић у предговору књизи:
„Читајте је и ви, плачите и ви, читаоци. Племенита је ова књига,
добра је то литература која нам изазива сузе.“
Трећи део трилогије „За заслуге“ је роман. У овом делу Голубовић
пише о незахвалности друштва, о непоштовању ратних инвалида који су остали без
вида, без ногу и руку, бранећи земљу од непријатеља. Они су од неких „нових људи“ отерани да просе пред гробљима и по улицама
док њихово потомство због беде одлази у деликвенте и проститутке. Многи кажу да
овај роман има атмосферу „Јадника“ Виктора Игоа.
Трагична је била судбина људи у рату, али и после њега. Хероји су брзо
заборављени, њихове заслуге такође. Потресни су описи тешких инвалида, који се
боре за свој и животе својих најближих просећи. Ти гладни, мршави, одрпани људи
у џеповима својих поцепаних панталона и испод јадних кревета чувају ратно
ордење. Али како може да помогне „Карађорђева звезда са мачевима“ када нема
хлеба.
Ова књига је можда тешка за читање, јер се после читања дуго осећа
тежина на души.
Али зар је теже нама данас, него што је било њима пре сто година.
Непристојно је то поредити.
Ево како се Мирослав Голубовић обратио савременом, помало
размаженом читаоцу у другом делу трилогије „Гробље без крстова“:
„ Ако хоћеш да добијеш праву слику о необичном страдању једног
народа, ти, који данас живиш далеко од овог ужаса, у топлој соби и дебелом
руху, онда слушај трагедију, истиниту трагедију, а не причу из Хиљаду и једне
ноћи, трагедију пет стотина хиљада људи, жена и деце који су се, без своје воље
и дању и ноћу, а сваки је такав дан и ноћ била подједнако страшна и судбоносна,
потуцали доле на југу, у непролазним и бескрајним снежним кршевима Албаније,
без хране, голи и боси, промрзлих и рањаваних удова, где су их једино сунце,
месец и звезде везивале за цивилизовани свет.“
Нема коментара:
Постави коментар