Трупе аустроугарског 15. и 16. корпуса предузеле су енергичан напад у правцу Маљена и Сувобора. Због снажног непријатељског притиска на лево крило Прве армије, командант Сувоборске групе предложио је Мишићу да пројектовани напад ове групе према селу Планиници одложи и Мишић је то усвојио. Због неповољног развоја ситуације и Врховна команда је одустала од намераваног преласка у општу противофанзиву.
Непријатељ је 24. новембра успео да обухватним нападом разбије Маљенски одред и заузимањем Маљена створио је јак ослонац за обухватни маневар према Сувобору и Игришту.
Лево крило Прве армије било је опасно угрожено и присиљено да се повије на Игриште и Бабину главу.
Сутрадан, 25. новембра, непријатељ је на фронту Друге армије постигао значајан успех - заузео је Враче брдо и Човку, због чека се лево крило Друге и десно крило Треће армије повикло на положаје Зеоке - Барзиловица.
У четвородневном жестоком Сувоборском боју (од 25. до 28. новембра) и поред нападних акција и упорне одбране јединица Прве армије, противник је 28. новембра успео да овлада Шиљковом косом, котом 881 и Бабином главом. Губици су били веома велики, па је морал трупа у неким дивизијама поново поколебан.
Пратећи развој ситуације, Мишић је дошао до закључка да би направио неопростиву грешку, ако би и даље целу армију под борбом повлачио с положаја на положај и бранио сваку стопу земљишта, јер трупе, прелазећи стално из одступног марша у одбрану, не би имале времена "да застану, да се уреде, одморе и дођу к себи..." Због тога је, противно наредби Врховне команде, одлучио: да своју армију извуче из непосредног додира с непријатељем и благовремено је повуче на положаје испред Горњег Милановца, да је на тим положајима прикупи, нахрани и одмори, да би, у погодном тренутку, могла прећи у напад. У том циљу издао је 26. новембра командантима дивизија поверљиво наређење за повлачење, нагласивши да све дивизије упорно бране дотадашње положаје док се не нареди извршење наредбе о повлачењу.
У таквој ситуацији даља одбрана Сувоборског положаја била је немогућа. Зато је генерал Мишић донео далекосежну одлуку: да Прва армија 29. новембра у 4 часа почне повлачење на положаје северозападно од Горњег Милановца (Липа - Главица - Шаре). Када је о томе у 21.30 часова обавестио начелника штаба Врховне команде, војводу Радомира Путника, он се с тим није сложио. Настао је драматичан телефонски разговор. Отпор војводе Путника да прихвати одлуку генерала Мишића (у погледу релативно далеког повлачења Прве армије) био је заснован на томе да би у том случају неминовно било повлачење и осталих армија, а нарочито Одбране Београда. Међутим, после Мишићевог писменог образложења, Путник је увидео веома тешко стање Прве армије (нпр. Дринска дивизија I позива била је сведена на 4.000 бораца, заправо на један пук; затим, кроз завојиште Дунавске дивизије I позива за последња три дана прошло је 1.800 рањеника, пад морала и угроженост бокова армије) па је одлуку о повлачењу армије одобрио. Том најсмелијом одлуком у току Колубарске битке, Врховна команда је наредила, 29. новембра 1914. године, да се све три армије повуку на падине Букуље и Рудника, а Одбрана Београда око 40 км јужно, на линији Варовница - Космај. Овим повлачењем учињен је огроман преокрет у стратегијској ситуацији.
Када је 30. новембра генерал Поћорек сазнао за повлачење српске војске, поново је пао у заблуду да је она дефинитивно потучена. Тако уместо најхитнијих припрема за удар на слаб фронт Одбране Београда као и надирање Шесте армије падинама Рудника, Поћорек је наредио да елитну 29. дивизију упути у Београд ради параде, коју ће и он личним присуством увеличати бар 3. децембра 1914. године. То су биле кардиналне оперативне грешке, фаталне за аустроугарску Балканску војску.
На новим положајима, закратко ослобођена од притиска непријатеља, Прва армија добила је време неопходно за предах. Из Француске и Грчке стигла је артиљеријска муниција, војска се неколико дана одмарала, а јединице су биле попуњене новим борцима - регрутима. За само неколико дана подигнут је борбени морал бораца, док је скраћивање фронта резултирало бољим груписањем јединица. Одлучивши се за судбоносну одбрану, Србија је у борбу послала ђаке, подофицире из војне школе у Скопљу, чувених 1.300 каплара. Они су посебно утицали на морал у измученој српској војсци.
Уверен у могућност преокрета, генерал Мишић је наредио да српска војска, 3. децембра 1914. године крене у противнапад. Иста уверења делила је и српска Врховна команда, спремна да заповест за напад истовремено изда и другим армијама, као и Ужичкој војсци. Тако се догодило да су истог дана када је аустроугарска војска тријумфално марширала Београдом, српске јединице започеле одлучни противудар.
