КОЛУБАРСКА БИТКА: Србија се претворила у смрт, глад и несрећу

 

 

Позна јесен 1914. године, земља разорена ратом. Изнемогла војска и народ су се нашли на тешком искушењу. Колико човек може да издржи, где су му границе. Србима је једина граница, до које се по сваку цену морало ићи, била слобода. Кажу снег је прекрио Маљен, хладне кише непрекидно падају, надошле су Колубара и Љиг. Сурова је била та позна јесен  1914. године у Србији. Војници боси у поцепаној униформи, прати их прозебао и измучен народ у збеговима, беже од непријатеља. Зна народ да им је уз војску најсигурније, осећају заштиту иако тој истој војсци отежавају пролаз и закрчују им ионако блатњаве и непроходне путеве. Исцрпљени војници узимају децу из наручја уморних мајки и носе их, носе их и показују им топове, да би мајке предахнуле и прикупиле снагу, неизвесност је једино што их чека. Србија се претворила у смрт, глад и несрећу.

КОЛУБАРСКА БИТКА  I део

Одбрамбена линија српске војске, која је била утврђена по групном систему, затварала је све правце који из долине Колубаре и са Дрине воде у унутрашњост Србије и пружала повољне услове за одбрану, јер су надошле реке (Колубара и Љиг) представљале озбиљну препреку непријатељском надирању, нарочито на подводном и мочварном делу доњег тока Колубаре.

Једино су били осетљиви положаји Друге армије на Врачем брду и Човки, који су представљали испадни угао целог српског одбрамбеног фронта, па их је непријатељ могао тући унакрсном артиљеријском ватром.

Нада српске Врховне команде да ће се непријатељске трупе, које су 16. новембра широким фронтом избиле на Колубару и Љиг привремено задржати иза ових, у то доба године, доста јаких водених препрека, није се остварила.

Мада је знао да је премореним и проређеним трупама Балканске војске одмор био преко потребан, генерал Поћорек је наредио да Пета армија и 13. корпус Шесте армије продуже напад без задржавања ради заузимања висова на десној обали Колубаре, док је само 15. и 16. корпус Шесте армије задржао у широј области Ваљева ради одмора.

Овим нападом Поћорек је тежио с једне стране, да Србима онемогући прибирање и одмор, а, с друге стране, да се дочепа железничке пруге Обреновац – Лајковац – Ваљево и њоме снабдева своје трупе уместо блатњавим и местимично непроходним путевима.

Он је при томе рачунао да се на десној обали Колубаре налазе само српске заштитнице, а да се главнина повлачи ка Аранђеловцу и Крагујевцу.

Поступајући по овом наређењу Пета армија је наступала широким фронтом према одсеку Лајковац – Обреновац, а 13. корпус  Шесте армије преко Колубаре према Љигу. Развиле су се огорчене борбе на обалама Колубаре и Љига, нарочито код Врачег брда и Човке, које су бранили делови српске Друге армије. Непријатељ је успео да заузме село Конатицу и Лазаревац, али се српска одбрамбена линија и даље успешно држала.

Пошто се уверио да се на овим положајима налазе главне српске снаге, генерал Поћорек је увео у битку 15. и 16. корпус

Видевши да неће моћи да се одупре снажном непријатељском притиску генерал Мишић је у току ноћи између 21. и 22. новембра повукао своју армију на линију Сувобор – Љиг. Сматрајући да је напад најбоља одбрана, он се одлучио да још у току 22. новембра с ојачаном Сувоборском групом  (Дунавска дивизија I и Дунавска дивизија II позива) пређе у напад у правцу села Планинице и у том циљу издао је јединицама потребно наређење.

Да би побољшала ситуацију код Прве армије, Врховна команда ју је ојачала Дринском дивизијом I позива која је до тада била у саставу Треће армије. У исто време, сматрајући да се коренит преокрет у ситуацији може постићи само општом против-офанзивом, послала је наређење Другој и Трећој армији и Ужичкој војсци да се припреме за напад.