Положај војске и народа пред Колубарску битку био је веома тежак и неизвестан.
Крајем октобра 1914. године, нападом у Мачви, генерал Поћорек започео је нову офанзиву, овога пута из два правца: преко Дрине и из Срема. Аустроугарска балканска војска била је појачана и у артиљерији и у људству. Главни удар на српске линије фронта започео је 6. новембра 1914. године и резултирао повлачењем српских јединица. И поред тог што је напредовање аустроугарских трупа било тешко и успорено, њихова надмоћност утицала је да тактика одбране буде промењена. У више наврата српске јединице биле су приморане да плански одступе на целој линији фронта и тако онемогуће намере непријатеља да их заокружи и уништи. Свирепи злочини које су аустроугарске трупе приликом напредовања чиниле над цивилним становништвом нагонили су га да се, водећи стоку и носећи делове покућства, повлачи заједно са војском. На правцима повлачења, по лошим и каљавим путевима, измешане са војним јединицама, кретале су се отуд масе избеглица. Ово је допринело томе, да је половина српске војске (Прва и Трећа армије) била скоро пред расулом.
Посебно тешке губитке у борбама поднела је Прва армија. Њен борачки састав био је исцрпљен свакодневним бојевима, слабо наоружан, без резерви које би омогућиле да предахне и да се поједине јединице, макар закратко, извуку са фронта, одморе и реорганизују.У исто време када се српска војска повлачила према Ваљеву, дошло је до удара са севера код Смедерева, али су аустроугарске трупе врло брзо потиснуте преко Дунава.
Стање на фронту постало је посебно критично почетком новембра 1914. године, када се чак размишљало и о сепаратном миру. Изгледало је да је српска војска, под вишемесечним притиском непријатеља, исцрпљена борбама и маршевима, проређених редова и без могућности да пружи дефинитивни одговор, сасвим посустала.
Као илустрација тешког положаја српске војске су подаци да је поред строге штедње муниције, пред Колубарску битку батерије су располагале: на пољски топ само по 90, а на хаубицу свега 25 метака (просечно). Даље, недостаци логорске опреме, одеће и обуће, на хладним кишним, јесењим данима и ноћима - Маљен је већ у новембру био под снегом- тешко су се одражавали на многе полуодевене и скоро босе војнике. Требало би знати да су, при мобилизације крајем јула, војници другог позива добили само шињел и шајкачу, а трећепозивци ништа, остали су у својој одећи и обући. Целокупну мучну ситуацију отежавао је велики замор и неуредна исхрана.
Српски политички и војни врх бринула је равнодушност савезника, а војнике деморалисало "ћутање" артиљерије за коју није било муниције. Уместо очекиване помоћи у оружју, муницији и опреми, у време најтежих борби за одржавање фронтова који су се под притиском аустроугарских трупа повијали и претили распадом, европске силе су појачале политичке притиске на Србију да уступањем дела своје територије допринесе укључивању Бугарске у рат на странеи Антанте.
Упркос разочарања у савезник, одлука политичког и војног врха земље, донета 8. новембра 1914. године на заједничкој седници у Ваљеву, била је да се борба настави до крајњих граница. Од савезника је затражена помоћ у војној опреми и артиљеријској муницији. Бранећи положаје, српска војска је у изузетно тешким борбама покушавала да сачува висове Гучева, Јагодње и Соколских планина.
У двомесечној рововској бици на Дрини линија фронта се спустила јужно од реке Колубаре, у појас планине Сувобор. За кратко време изгубљено је више градова: Ваљево, Лајковац, Обреновац, а непријатељске јединице су овладале железничком линијом уског колосека Обреновац - Ваљево.
У намери да се "скрати фронт одбране" уследило је брзо одступање Прве армије и Ужичке војске на нове положаје. Српске јединице су у ноћи 14/15. новембра 1914. године прешле набујалу Колубару и успоставиле нову линију одбране: Колубара - Љиг - Маљен - Ужице.
Операцијски план српске Врховне команде био је дефанзивно - офанзивни, а огледао се у следећем: упорном одбраном на узастопним положајима ломити противника све до приспећа давно очекиване артиљеријске муниције. Тада, са свим расположивим снагама, прећи у контра офанзиву са циљем да се противник до краја потуче и по други пут протера из Србије.
Битка на Колубари
Крајем октобра 1914. године, нападом у Мачви, генерал Поћорек започео је нову офанзиву, овога пута из два правца: преко Дрине и из Срема. Аустроугарска балканска војска била је појачана и у артиљерији и у људству. Главни удар на српске линије фронта започео је 6. новембра 1914. године и резултирао повлачењем српских јединица. И поред тог што је напредовање аустроугарских трупа било тешко и успорено, њихова надмоћност утицала је да тактика одбране буде промењена. У више наврата српске јединице биле су приморане да плански одступе на целој линији фронта и тако онемогуће намере непријатеља да их заокружи и уништи. Свирепи злочини које су аустроугарске трупе приликом напредовања чиниле над цивилним становништвом нагонили су га да се, водећи стоку и носећи делове покућства, повлачи заједно са војском. На правцима повлачења, по лошим и каљавим путевима, измешане са војним јединицама, кретале су се отуд масе избеглица. Ово је допринело томе, да је половина српске војске (Прва и Трећа армије) била скоро пред расулом.
Посебно тешке губитке у борбама поднела је Прва армија. Њен борачки састав био је исцрпљен свакодневним бојевима, слабо наоружан, без резерви које би омогућиле да предахне и да се поједине јединице, макар закратко, извуку са фронта, одморе и реорганизују.У исто време када се српска војска повлачила према Ваљеву, дошло је до удара са севера код Смедерева, али су аустроугарске трупе врло брзо потиснуте преко Дунава.
Стање на фронту постало је посебно критично почетком новембра 1914. године, када се чак размишљало и о сепаратном миру. Изгледало је да је српска војска, под вишемесечним притиском непријатеља, исцрпљена борбама и маршевима, проређених редова и без могућности да пружи дефинитивни одговор, сасвим посустала.
Као илустрација тешког положаја српске војске су подаци да је поред строге штедње муниције, пред Колубарску битку батерије су располагале: на пољски топ само по 90, а на хаубицу свега 25 метака (просечно). Даље, недостаци логорске опреме, одеће и обуће, на хладним кишним, јесењим данима и ноћима - Маљен је већ у новембру био под снегом- тешко су се одражавали на многе полуодевене и скоро босе војнике. Требало би знати да су, при мобилизације крајем јула, војници другог позива добили само шињел и шајкачу, а трећепозивци ништа, остали су у својој одећи и обући. Целокупну мучну ситуацију отежавао је велики замор и неуредна исхрана.
Српски политички и војни врх бринула је равнодушност савезника, а војнике деморалисало "ћутање" артиљерије за коју није било муниције. Уместо очекиване помоћи у оружју, муницији и опреми, у време најтежих борби за одржавање фронтова који су се под притиском аустроугарских трупа повијали и претили распадом, европске силе су појачале политичке притиске на Србију да уступањем дела своје територије допринесе укључивању Бугарске у рат на странеи Антанте.
Упркос разочарања у савезник, одлука политичког и војног врха земље, донета 8. новембра 1914. године на заједничкој седници у Ваљеву, била је да се борба настави до крајњих граница. Од савезника је затражена помоћ у војној опреми и артиљеријској муницији. Бранећи положаје, српска војска је у изузетно тешким борбама покушавала да сачува висове Гучева, Јагодње и Соколских планина.
У двомесечној рововској бици на Дрини линија фронта се спустила јужно од реке Колубаре, у појас планине Сувобор. За кратко време изгубљено је више градова: Ваљево, Лајковац, Обреновац, а непријатељске јединице су овладале железничком линијом уског колосека Обреновац - Ваљево.
У намери да се "скрати фронт одбране" уследило је брзо одступање Прве армије и Ужичке војске на нове положаје. Српске јединице су у ноћи 14/15. новембра 1914. године прешле набујалу Колубару и успоставиле нову линију одбране: Колубара - Љиг - Маљен - Ужице.
Операцијски план српске Врховне команде био је дефанзивно - офанзивни, а огледао се у следећем: упорном одбраном на узастопним положајима ломити противника све до приспећа давно очекиване артиљеријске муниције. Тада, са свим расположивим снагама, прећи у контра офанзиву са циљем да се противник до краја потуче и по други пут протера из Србије.
Битка на Колубари
Нема коментара:
Постави коментар