Аустроугарска војска је овладала пругом уског колосека Обреновац - Ваљево. Део аустроугарских трупа налазио се у Лајковцу, међу њима је био и аустроугарски војник чешког порекла Егон Ервин Киш. То је био период непосредно пред велику Колубарску битку. О свом боравку у Лајковцу Киш пише:
"Понедељак, 16. новембар 1914. године
Из дана у дан све више заокупљени питањем да ли је наш циљ Ваљево или Крагујевац, или где ли ћемо се уопште сукобити са Србима, кренули смо данас у седам изјутра према истоку у правцу Лајковца, удаљавајући се нешто од Ваљева. Ови велики маршеви сада су увек исти. Ноге мокре, чизме тешке, друм блатњав, врућина која паралише..."
"Среда, 18. новембар 1914. године
По киши каква мора да је падала у време потопа пошли смо рано изјутра за Лајковац и тамо смо тешком муком у станичној згради уредили згодан смештај. Таман смо завршили уређивање, када су стигли војници из 73. регименте којима је такође био додељен овај реон, па су нас избацили напоље. Псовали смо. Од смештаја у лајковачкој станици, који је трајао пет минута, ипак сам имао користи: у ђубрету сам пронашао српске новине. Иако су биле старе већ готово три недеље, а при томе се већином радило о примерцима српског службеног гласила Србске новине, иако ми срицање ћириличних слова још увек задаје доста муке, ипак сам успео да рашчитам ове новине од службеног дела све до читуља; биле су то прве новине из непријатељске земље. Нарочито су ме занимали извештаји о борбама у Босни, у којима је (без сумње истинито) приказано одбијање наших напада..."
"Четвртак, 26. новембар 1914. године
Захваљујући данима проведеним у Лајковцу упознао сам интересантне типове ратних криминалаца, тип професионалног официра који се враћа из болнице, али с обзиром на опасности којима су трупе изложене на истуреним положајима, радије сачека исход борбе у одељењу за посматраче. Запањили су ме њихови разговори у којима се откривало својеврсно познавање ствари: сваки је тачно знао за постаје и ешалоне болесничких транспорта, сваки је знао где се могу наћи "згодни" и "незгодни" болнички команданти, како се треба понашати да би се уместо у војну болницу доспело у болницу Црвеног крста (до тада нисам уопште ни слутио да ту постоји разлика) или шта треба чинити да би се добила дозвола за одсуство и одлазак кући, или чак и то, како доспети у једно од оних опоравилишта која су заправо аристократски дворци, где се може ићи у лов и возити се аутомобилом и где има лепих и веселих неговатељица..."
"Петак, 27. новембар 1914. године
Марширали смо према Петки. Срби су железнички мост преко Колубаре дигли у ваздух и његова средина лежи у води. Прешли смо преко једног понтонског моста. Петка је од Лајковца удаљена шест километара.
Данас је у корпус, који је сада у Лајковцу, допремљено триста заробљеника...
...Тамо су се лицитирале пошиљке из пакета чији примаоци више нису били међу живима...новац се враћа пошиљаоцу. Добио сам један пуловер за десет круна..."
"Субота, 28. новембар 1914. године
...Терен је ужасан, немамо уопште резерви, сви војници помишљају на самоубиство. Када бисмо бар само на осам дана добили смену на стрељачкој линији.
Данас је команда корпуса нашим официрима за случај потребе доставила десет боца шампањца; изгледа, дакле, да се горе припремају за победу..."
Из књиге
Ервина Егона Киша
"Запиши то Киш"
У Лајковцу је аустроугарски војник Киш, иначе писац, први пут прочитао српску штампу и на јединствен начин упознао слабости официра своје војске. Непријатељска војска је веома брзо доживела велики пораз у Колубарској бици, па се шампањац припремњен за славу победе, бар у ту сврху, није попио.
Нема коментара:
Постави коментар