Сећање чува од заборава. Упамћено и забележено постаје чињеница. Чињеница брани истину.
Аутентична сведочења српских војника, учесника Колубарске битке:
Радослав Веснић био је професор, директор гимназије, управник Народног позоришта у Београду и Новом Саду, редитељ, глумац, романсијер, приповедач, новинар...
Био је почасни грађанин Париза и носилац високих одликовања, међу којима су Златна Обилићева медаља за храброст и Орден француске Легије части.
"...Па онда - Колубара. Ноћу се повлачимо, дању дајемо отпор...Ту сам видео војводу Мишића. Повлачимо се. Очајни узвици и цика жена и деце нису престајали. Ратници исцрпљени двомесечним борбама на Дрини и Гучеву, увукли главу у врат. Срамота их од народа, али свему има краја па и њиховој моћи и снази...
...Ето Мишића на Рибничком мосту. Обраћа се првој групи војника:"Куда сте наврли? Срам вас било! И ви сте Срби! Од кога бежите? Од Швабе, најгорег војника на свету. Бежите, иако сте тукли Турке и Бугаре и те исте Швабе. Бежите и газите своје жене и децу..."
...Војници оборили главе, нико не сме да проговори. Још не знају ко је. Један упита:"Ама, је ли то онај Мишић из Струганика?" А затим више за себе рече:"Изгубили смо ред, па смо изгубили и памет..." Војска застаје, групише се око Мишића. А он говори:"Побогу, браћо, освестите се и уразумите се. Зло је за све нас, ако се растуримо. Док смо заједно моћи ћемо да бранимо и твоју и моју кућу..."
Драгољуб Миловановић одликован је, за изванредно командовање водом у четвородневној бици на Рајцу и за изузетну личну храброст у борби прса у прса и сналажљивост приликом пресецања пута и опкољавања непријатеља на путу према Мионици, Карађорђевом звездом са мачевима.
"...Запутили смо се према Такову, али смо се задржали на Рајцу. Аустријанци надиру. Иду према Славковици. Стиже наредба да по један вод Дунавске дивизије иде у напад не би ли збунили непријатеља и омогућили да се наша артиљерија повуче. Крене мој вод. Улетели смо у борбу. Командир вода, резервни потпоручник Павле Алексић је рањен...
Наредише ми да ја, поднаредник Драгољуб Миловановић, преузмем команду вода...
...Цео дан се потискујемо, они нас, ми њих. Сва оруђа су у борби. Грме топови. Жестоко бранимо Рајац. Заобиђем с водом с леве стране, косом, па распалим по Аустријанцима. Заробисмо читав вод. Наши испитују колико их је, али ниједна вест није добра - много их је, све их је више, као да извиру од некуд...
...У то време је Живојин Мишић преузео команду Прве армије. Назад више нико није могао, војска се прегруписала и морали смо само напред. Отуда и овако жилава борба на Рајцу. Пођосмо у офанзиву, потискујемо Швабе према Мионици. Мој вод им, крећући се косом, препречио пут. Падали су као снопље..."
Тадија Рајчић носилац је десетак српских и француских ратних одликовања.
"...На моје очи погинули су последњег дана августа и првог септембра оне сурове и поносне 1914. године - браћа Рибникар, Дарко и Владисав.
"На домаку реке Дрине плаве, младе своје изгубише главе - новинари браћа Рибникари."
Та се песма певала на Мачковом камену и касније у беспућу кроз албанске врлети, па и на Крфу и у Солуну...
...Али, нису браћа Рибникари једини знаменити људи чију сам смрт видео. Било их је доста. На стотинак метара од мене покошен је Димитрије Туцовић, на Врапчевом брду. Он је био резервни поручник, а ја активни. Био сам командир митраљеског одреда Четвртог пешадијског пука "Стеван Немања". Штитио сам повлачење Другог, Осмог и Деветог пука. Непријатељ је надирао са десет пукова. Борба на живот и смрт трајала је непрекидно шест дана и ноћи. Туцовића нисмо могли да сахранимо четири дана. Борбе су биле без предаха. Тек кад смо се ослободили притиска, сахранили смо га...Много смо људи изгубили у тој бици..."
Миладин Милетић био је рођени бомбаш.
"...Позове ме командир чете и каже:"Милетићу, узми два војника, па преко Колубаре. Извиди где су Швабе." Узмем Милана Радивојевића, комшију из Милутовца, и Јеврема Мишића, из суседних Страгара, па на обалу Колубаре. Одсечемо једно подугачко стабло, повалимо га у воду и држимо се, док штапом меримо дубину воде. Одатле, с друге стране реке, пузимо уз брдо Стриковац. Одједном, швапски митраљез поче да "везе". Чујемо зујање метака. Наши одговарају равном мером. Нађосмо се између две ватре. Не зна се која је опаснија. Али, жалије нам некако да погинемо од метака наших војника...
...Дође ми да се окренем и викнем нашима:"Да ли сте паметни? Знате ли шта радите?! Послали сте три војника у извиђање, а сада пуцате у њих..." Али ћутимо и пузимо уз брдо. Кад смо дошли на стотинак метара од швапског митраљеског гнезда, наш митраљез умукну. То је због нас, приметили су нас, престали су да гађају и чекају шта ћемо да урадимо...
...А шта ми можемо да урадимо, него да кренемо још коју десетину метара, да пужемо, немо, без речи...Договарамо се погледом. Радивојевић и Мишић су толико пута опробани у окршајима, да им је ово дошло као вежба! Кад смо били на око тридесет метара, онај митраљез још сипа ватру. Још мало, само који минут, и никад се више нећеш огласити - шапућем у себи. Причекам који секунд, па кад су прошли Радивојевић и Мишић, очима се договорисмо да истовремено бацимо три бомбе. Мајко моја, који секунд касније, као да се планина цепа. Врх је био обавијен димом. Чуло се запомагање, јауци су допирали са врха. Чим се дим разишао, викну сам:"Лево крило напред! Подигли смо се нас тројица и у неколико скокова нашли се испред рањених и унезверених Шваба...
Ту смо заробили 36 војника и једног подофицира. Онај митраљез смо заувек ућуткали. Наши су с друге стране реке све посматрали и убрзо затим је цео пук био на вису.Ту смо их сачекали и предали заробљенике и њихово оружје..
Нешто касније, кад на територији Србије није било више ниједног непријатељског војника, осим мртвих и заробљених, био је постројен пук. Командант пука лично, питао је војнике - ко заслужује да добије Карађорђеву звезду. Војници су у један глас изговорили моје име. Моји другови, Радивојевић и Мишић, добили су Златне Обилићеве медаље за храброст. Тако је то било..."
Из књиге Антонија Ђурића "Солунци говоре"
Аутентична сведочења српских војника, учесника Колубарске битке:
Радослав Веснић био је професор, директор гимназије, управник Народног позоришта у Београду и Новом Саду, редитељ, глумац, романсијер, приповедач, новинар...
Био је почасни грађанин Париза и носилац високих одликовања, међу којима су Златна Обилићева медаља за храброст и Орден француске Легије части.
"...Па онда - Колубара. Ноћу се повлачимо, дању дајемо отпор...Ту сам видео војводу Мишића. Повлачимо се. Очајни узвици и цика жена и деце нису престајали. Ратници исцрпљени двомесечним борбама на Дрини и Гучеву, увукли главу у врат. Срамота их од народа, али свему има краја па и њиховој моћи и снази...
...Ето Мишића на Рибничком мосту. Обраћа се првој групи војника:"Куда сте наврли? Срам вас било! И ви сте Срби! Од кога бежите? Од Швабе, најгорег војника на свету. Бежите, иако сте тукли Турке и Бугаре и те исте Швабе. Бежите и газите своје жене и децу..."
...Војници оборили главе, нико не сме да проговори. Још не знају ко је. Један упита:"Ама, је ли то онај Мишић из Струганика?" А затим више за себе рече:"Изгубили смо ред, па смо изгубили и памет..." Војска застаје, групише се око Мишића. А он говори:"Побогу, браћо, освестите се и уразумите се. Зло је за све нас, ако се растуримо. Док смо заједно моћи ћемо да бранимо и твоју и моју кућу..."
Драгољуб Миловановић одликован је, за изванредно командовање водом у четвородневној бици на Рајцу и за изузетну личну храброст у борби прса у прса и сналажљивост приликом пресецања пута и опкољавања непријатеља на путу према Мионици, Карађорђевом звездом са мачевима.
"...Запутили смо се према Такову, али смо се задржали на Рајцу. Аустријанци надиру. Иду према Славковици. Стиже наредба да по један вод Дунавске дивизије иде у напад не би ли збунили непријатеља и омогућили да се наша артиљерија повуче. Крене мој вод. Улетели смо у борбу. Командир вода, резервни потпоручник Павле Алексић је рањен...
Наредише ми да ја, поднаредник Драгољуб Миловановић, преузмем команду вода...
...Цео дан се потискујемо, они нас, ми њих. Сва оруђа су у борби. Грме топови. Жестоко бранимо Рајац. Заобиђем с водом с леве стране, косом, па распалим по Аустријанцима. Заробисмо читав вод. Наши испитују колико их је, али ниједна вест није добра - много их је, све их је више, као да извиру од некуд...
...У то време је Живојин Мишић преузео команду Прве армије. Назад више нико није могао, војска се прегруписала и морали смо само напред. Отуда и овако жилава борба на Рајцу. Пођосмо у офанзиву, потискујемо Швабе према Мионици. Мој вод им, крећући се косом, препречио пут. Падали су као снопље..."
Тадија Рајчић носилац је десетак српских и француских ратних одликовања.
"...На моје очи погинули су последњег дана августа и првог септембра оне сурове и поносне 1914. године - браћа Рибникар, Дарко и Владисав.
"На домаку реке Дрине плаве, младе своје изгубише главе - новинари браћа Рибникари."
Та се песма певала на Мачковом камену и касније у беспућу кроз албанске врлети, па и на Крфу и у Солуну...
...Али, нису браћа Рибникари једини знаменити људи чију сам смрт видео. Било их је доста. На стотинак метара од мене покошен је Димитрије Туцовић, на Врапчевом брду. Он је био резервни поручник, а ја активни. Био сам командир митраљеског одреда Четвртог пешадијског пука "Стеван Немања". Штитио сам повлачење Другог, Осмог и Деветог пука. Непријатељ је надирао са десет пукова. Борба на живот и смрт трајала је непрекидно шест дана и ноћи. Туцовића нисмо могли да сахранимо четири дана. Борбе су биле без предаха. Тек кад смо се ослободили притиска, сахранили смо га...Много смо људи изгубили у тој бици..."
Миладин Милетић био је рођени бомбаш.
"...Позове ме командир чете и каже:"Милетићу, узми два војника, па преко Колубаре. Извиди где су Швабе." Узмем Милана Радивојевића, комшију из Милутовца, и Јеврема Мишића, из суседних Страгара, па на обалу Колубаре. Одсечемо једно подугачко стабло, повалимо га у воду и држимо се, док штапом меримо дубину воде. Одатле, с друге стране реке, пузимо уз брдо Стриковац. Одједном, швапски митраљез поче да "везе". Чујемо зујање метака. Наши одговарају равном мером. Нађосмо се између две ватре. Не зна се која је опаснија. Али, жалије нам некако да погинемо од метака наших војника...
...Дође ми да се окренем и викнем нашима:"Да ли сте паметни? Знате ли шта радите?! Послали сте три војника у извиђање, а сада пуцате у њих..." Али ћутимо и пузимо уз брдо. Кад смо дошли на стотинак метара од швапског митраљеског гнезда, наш митраљез умукну. То је због нас, приметили су нас, престали су да гађају и чекају шта ћемо да урадимо...
...А шта ми можемо да урадимо, него да кренемо још коју десетину метара, да пужемо, немо, без речи...Договарамо се погледом. Радивојевић и Мишић су толико пута опробани у окршајима, да им је ово дошло као вежба! Кад смо били на око тридесет метара, онај митраљез још сипа ватру. Још мало, само који минут, и никад се више нећеш огласити - шапућем у себи. Причекам који секунд, па кад су прошли Радивојевић и Мишић, очима се договорисмо да истовремено бацимо три бомбе. Мајко моја, који секунд касније, као да се планина цепа. Врх је био обавијен димом. Чуло се запомагање, јауци су допирали са врха. Чим се дим разишао, викну сам:"Лево крило напред! Подигли смо се нас тројица и у неколико скокова нашли се испред рањених и унезверених Шваба...
Ту смо заробили 36 војника и једног подофицира. Онај митраљез смо заувек ућуткали. Наши су с друге стране реке све посматрали и убрзо затим је цео пук био на вису.Ту смо их сачекали и предали заробљенике и њихово оружје..
Нешто касније, кад на територији Србије није било више ниједног непријатељског војника, осим мртвих и заробљених, био је постројен пук. Командант пука лично, питао је војнике - ко заслужује да добије Карађорђеву звезду. Војници су у један глас изговорили моје име. Моји другови, Радивојевић и Мишић, добили су Златне Обилићеве медаље за храброст. Тако је то било..."
Из књиге Антонија Ђурића "Солунци говоре"
Нема коментара:
Постави коментар