Translate

четвртак, 25. септембар 2014.

Српско - француско пријатељство


                                                            
 Генерал Шарл Траније


Име генерала Транијеа доживотно су памтили српски ратници. Имао је педесет шест година, када је на челу француских трупа, после пробијања Солунског фронта, праћен војницима Прве српске армије, ушао у Прилеп, а затим продужио према Скопљу, где су се предале четири бугарске дивизије. У свом дневнику генерал Траније је записивао не само историјске чињенице већ и импресије. Посебно поглавље посветио је дочеку српских и француских трупа у ослобођеним градовима.
Траније пише:
''...Предиван дочек! Осећа се да мир није далеко, а то значи да није далеко ни повратак војника у свој дом. Непрекидно марширамо. Прва етапа је Куршумлија. Пут је веома лош. Војници пролазе испод - тријумфалне капије, маршевим кораком, без обуће! Народ износи да нас почасти оним што има, што му окупатор није однео. Лије киша, промичу пахуљице снега. Појави се грип, однесе прве жртве. Жртве! Људи дошли пред кућни праг и умиру од грипа! Како се судбина поиграва животом...
Сусрећемо свет. Народ је, види се, страшно много претрпео. Људи су бедно одевени. Деца иду готово гола. Али, улице Куршумлије се блистају! Чисто је, лепо, свеж ваздух, раздрагана лица. Куће широм отворене француским војницима.
...Сутрадан крећемо за Прокупље. Пут вијугав, води кроз богат крај. Виногради. Са обе стране пута људи. Деца у групама машу војницима. Старци, жене, младе девојке поздрављају француске војнике. Тиска се народ, поздравља, износи пред војнике хлеб, ракију, сир, вино. Примају то војници и хоће да плате. Али, не! Нико неће да прими ни динара! То овај народ даје од срца. Колона стиже у Прокупље, мали град на обали реке Топлице. Народ чека на уласку у град. Трака између два дрвета: ''Нашим драгим ослободиоцима.'' Овације. Раздрагани узвици. Француски војници и коњи окићени венцима. Силазим са коња право у наручје светини. Грле ме, љубе, ките цвећем. Говоре на српском и француском.
...Идемо, затим према Нишу. Знам, Прва српска армија га је заузела неколико дана раније, после жестоке борбе. Генерал Петар Бојовић је заслужио достојанство војводе. Читав град нас је чекао...
...Из Ниша идемо у Алексинац. Какав дочек! Девојке певају Марсељезу на српском. Певају и српску химну, а затим старе песме. Једна млада девојка у сељачком оделу прилази ми и позива ме у коло...
...Стижемо у Ћуприју. Говор председника општине прочитао је гимназијалац. На француском. За време нашег дефилеа, свирао је оркестар виолина. Марсељеза. Цвеће. Хризантеме. Узбуђен сам и срећан. Нешто раније, кроз Ћуприју су прошле српске трупе. Народ им је приредио диван дочек. Али, српски војници су одбили да приме дарове, везене мараме и цвеће! Рекли су: ''Чувајте то за француске војнике који ће ускоро да наиђу...''
...Три дана касније били смо у Свилајнцу, главном месту богате Ресаве. Какав величанствен дочек! На уласку у град, група младих девојака. Већина говори француски. То је Коло Јелене Анжујске, француске принцезе која је крајем XIII века постала супруга српског краља Уроша. Записао сам имена девојак: Јелена, Даница, Вида, Љубица, Милица. Оне су ми дале везену заставу, коју су за време бугарске окупације тајно радиле, ризикујући живот. То је бело платно на коме су златом извезене заставе уједињених народа. Како међу њима нико није знао каква је америчка застава, девојке су је замислиле као српску са звездицама у углу. На дну ћирилицом извезена слова: ''Ослободиоцима Србије. Свилајинац 1918. Младе девојке из Ресаве.'' Дајући ми на дар ову заставу, девојке су ми рекле да је једна везиља болесна. Отишао сам кући њених родитеља и поздравио је, пожелевши јој брзо оздрављење...''
Генерал Огист Шарл Траније умро је 1931. године у родном граду Тулузу. Имао је 69 година. Његов син Анри, живео је у Паризу, био је генерални секретар Савеза бораца старих ратника, оних ратника које је на Солунском фронту и у пробоју водио његов отац генерал Траније. Анри Траније је чувао једно писмо свог оца, упућено 1917. године својој породици у Тулузу: ''Знам да у Тулузу живи велики број младих Срба, једни су рањеници који се опорављају, други су ђаци, још премлади за војску. Тражим да их примите у кућу као своје синове и браћу...''

Нема коментара:

Постави коментар