С ким се уједињујемо и ко су нам ујединитељи

                                                      Станислав Винавер


Почетком 1920. године, Станислав Винавер, српски песник и преводилац, добио је налог да сачини белешку о тек објављеној књизи „Победа и мир“, чији је аутор био председник Француске Рејмон Поенкаре. Винавер је Поенкареа познавао још из студентских дана. Студирао је математику у Паризу, код чувеног математичара Жил-Андрија Поенкареа, који га је често позивао својој кући, те је тако имао прилику да упозна и његовог млађег брата Рејмона.

Белешку о књизи је требало срочити што пре и доставити је лично др Анти Трумбићу, министру иностраних дела. Винавер је то урадио брзо, темељно и одговорно. Посебно је истакао Поенкареове повољне оцене о Србима и одбацивање српске кривице за рат у коме су они постали највећи страдалници и највећи хероји.
Др Анте Трумбић, Хрват у југословенској Влади, убрзо је позвао Винавера, затраживши додатна појашњења. Није му било јасно, а вероватно се то није уклапало ни у његова политичка схватања и опредељења, да Поенкаре не оставља нимало кривице Србима за избијање Првог светског рата. Ево како је текао њихов разговор.

""За Поенкареа питање српске кривице не постоји и нигде се у књизи не поставља"-одбрусио је Винавер:“Да ли Ви сумњате да бих ја Поенкареа фалсификовао?“

Трумбић није сумњао у фалсификовање, али је постављао питање превида, систем брзог читања није савршен, а ту су и психолошки моменти-Винавер је ратни потпоручник српски.

Уздржавајући се да не прасне, а већ је кључао, Станислав Винавер је изјавио да ништа није превидео. А то што је он био потпоручник српски тек га је и интриговало и обавезивало да на питање српске кривице обрати посебну пажњу, и да је утврдио читајући ово дело, како је Поенкаре, међу свим светским државницима савезницима, био најискренији пријатељ Срба, чак и испред  Грка Ванзелоса. Даље је наставио да утврђује Поенкареове ставове, идентификујући се са њима и бранећи их пред Трумбићем као своје.

Леденом Трумбићу су почеле да се зноје очи и магле наочари. Он се више нервирао на Винавера, него на Поенкареа. Што се Трумбић више нервирао, то је Винавер постајао све говорљивији, додајући Поенкареовим и своја појашњења и своје ставове о питањима Светског рата и светског мира. Тек кад је у једном часу изгубио Винавер дах, Трумић је дошао до речи, а кад је проговарао, враћала му се хладноћа у гласу и леденост  у лицу. Рекао је, у намери да све ово прекрати, како он лично зна Поенкареа, зна га као великог државника, али и као већег Француза, да су му познате и француске искључивости његове и вероватно су оне узрок, што је превидео да је Светски рат почео догађајима у Сарајеву, а да то Србија није превидела солунским процесом. „Господин Поенкаре то није смио да превиди.“

„Господине министре, ово више није разговор о књизи господина председника Републике Француске Рејмона Поенкареа“-прасну је Станисла Винавер.

„Него што је ?“-насмејао се нервозном гримасом Трумбић.

„Не усуђујем се да га назовем покушајем да се настави солунски процес, јер моја маленкост није достојна тог историјског догађаја.“-рекао је Станислав Винавер, уздржавајући се да гримасу осмеха министра Трумбића назове језуитским смешком:

„Ја сам само обични потпоручник српски, који је још у време солунског процеса био у Француској, Енглеској, а потом у Русији, да бих се смео упитати да ли је солунски процес одржан за потребе Југословенског одбора…Да се докаже одговорност Србије за сарајевски атентат…Да се пред светом умањи српска слава…Да се и српском кривицом постигне равноправно уједињење…“

„Свака част српској слави…Али истина о Сарајеву мора доћи на своје хисторијско мјесто.“

„То је већ историјско место!“

„Мислио сам на оно мјесто које му објективно припада, а за које свијет још није спреман…“

Винавер је одлучио да неугодност отклони неугодношћу:

„У којој држави је био сарајевски атентат?“

„У Босни и Херцеговини.“

„У Аустроугарској јер је тамо била Босна и Херцеговина. Знамо како. У Аустроугарској у којој сте Ви, господине министре, тада били већник Царевинског већа у Бечу…“

„Ја сам крајем 1914. године пребјегао у Италију и почео радити на оснутку Југословенског одбора.“

„То је било после Колубарске битке, после Поћорека. Али сте у лето 1914., на већању у Царевинском већу, одлучивали да Србију треба казнити за атентатом показано незадовољство српских грађана Босне и Херцеговине Аустроугарском. Колико сам истражио, Ви нисте гласали против, јер је Царевинско веће било једногласно!“

„Откуд Ви то, господине знате?“-лице бледог министра Трумбића најзад је добило боју.

„У лето 1916. године на Крфу правио сам биографије чланова Југословенског одбора…“

„Ја то као председник  Југословенског одбора нисам знао. Лијепо, браћо Срби. Иза мојих леђа!“

„Рађено је за Пресбиро Врховне команде српске. Радио сам то по налогу шефа бироа господина професора Слободана Јовановића…Требало је да у 'Српским новинама' објавимо с ким се уједињујемо и ко су нам ујединитељи…То нигде није објављено, неко је уставио…А ја, који сам то савесно, као и ово, урадио, послат сам у Француску и даље…“

„Значи, Ви сте ме шпијали?“-процедио је Трумбић.

„Како год хоћете, ако је шпијунирање оно што се у царским новинама могло прочитати. Ја сам проклет да све читам!""

Због овог догађаја Станислав Винавер није добио, очекивани, премештај у Министарство иностраних дела, изгубио је место у Уметничком одељењу Министарства просвете. Постао је стални сарадник „Времена“.