Униформа стара

Униформа стара

На тавану бакине куће,

где се машта дечја распламсава, тиња,
где све изгледа лако и могуће,
стоји једна стара, дрвена шкриња.

Мислио сам да бака у њој благо крије,

или ту скрива неку звезду сјајну,
у њу од нас нико завирио није,
бака је чува ко највећу тајну.

„Пусти ме бако да вирнем мало,

можемо заједно, не морам сам.
До твоје тајне, баш ми је стало!“
„Отвори је сине, лагано и тихо,
као да улазиш у храм.“

Срце ми лупа док поклопац  дижем,

пред очима ми се једна слика ствара,
у глави сећање за сећањем нижем,
бакино благо и та звезда сјајна
то је ова прадедина униформа стара.

Заборав се на нашим срцима не хвата,

прадедина слика крај иконе стоји.
Баш у овој униформи из Великог рата,
капетан нас са ње, све у очи гледа,
и као војнике опомиње, броји.

 „Узми сине, обуци то ратно одело,

тако мили са све одликовањем.
Мој отац га је носио јуначки и смело,
пред том униформом су многи,
стајали с поштовањем.“

Стојим у униформи, малчице превеликој,

бака ме гледа са сузама и сетом.
Осећам љубав и блажени спокој,
јер знам да је ова шајкача српска,
поносно сијала пред читавим светом.

Бакина је шкриња сада, отоврена често,

прадедина униформа непрекидно сећа,
на ратне страхоте, свако оно место,
где се патња уз наду подносила лакше
где је слобода била од живота већа.

Биљана Марковић Јевтић