И истина је била непријатељ...

Егон Ервин Киш

Овако је гласило службено саопштење аустроугарског Телеграфско-дописног бироа о повлачењу аустроугарске војске од 19. августа 1914. године, после пораза у Церској бици.

''Уласком Русије у рат између Аустро-Угарске и Србије били смо принуђени да сконцентришемо све наше снаге за главну борбу на североистоку. Тиме је рат против Србије, који је јавност често схватала као казнену експедицију, постао споредна акција у поређењу са главним решавањем проблема. Поврх свега, општа ситуација и обавештења о противнику дозвољавали су извођење једне офанзивне акције, али она с обзиром на претходно изложена становишта била замишљена само као краткотрајни пробој на непријатељску територију; после успешно извршене акције трупе је требало да се врате на ранији положај, с тим што би у датој прилици поново прешле у напад. Овај офанзивни удар је затим у времену између 13. и 18. августа изузетно храбро и бравурозно изведен са једним делом снага стационираних на југу, тако да је том акцијом привучена готово цела српска армија у једном правцу, па се напад српских трупа, иако су бројчано биле далеко надмоћније, завршио неуспехом уз велике губитке, захваљујући херојској борби наших трупа. Није никакво чудо да су и ове делом претрпеле знатне губитке у сукобу са далеко надмоћнијим противником који се борио за голи живот. Када су потом наше трупе, које су биле продрле на српску територију 19. августа навече, после обављеног задатка добиле наређење да се поново повуку на првобитни положај на доњој Дрини и Сави, оставиле су за собом на бојишту потпуно исцрпљеног противника. Данас наше трупе држе узвишења на српском тлу и подручје око Шапца. У јужној Србији налазе се аустро-угарске трупе које су продрле из Босне, а напредују уз непрекидну борбу у правцу Ваљева. Можемо сасвим мирно да очекујемо даљи развој догађаја, чији ће ток оправдати поверење које су наше трупе, борећи се у најтежим условима од 13. до 19. августа, у пуној мери заслужиле, иако се лаицима може чинити да је то бесмислен задатак.''

Да је овај извештај био "гола лаж" мислили су и аустроугарско војници, који су учествовали у бици. О томе је у свом дневнику, који је публикован под насловом "Запиши то Киш", говорио  и аустроугарски војник, чешког порекла Егон Ервин Киш, иначе и сам учесник у Церској бици и сведок великог пораза аустроугарске војске.
Киш каже:"...Све је то гола лаж и неистина, нарочито тврдња да је Аустрија од самог почетка улазак у Србију сматрала само једним краткотрајним продором и да је потом одмах хтела да се повуче. Ниједан човек неће поверовати у то, као и у тврдњу да је наш задатак испуњен...Лаж да су аустријске трупе запоселе српске узвисине, прећуткивање чињенице да се радило о маршу са запада у правцу Ваљева, све то буди чак веома велике сумње у веродостојност тврдње у коминикеу да се радило о готово целој српској армији са којом смо се сукобили. Ако је то ипак истина, где је онда била наша обавештајна служба, где су биле наше извиђачке патроле, наши авиони и наше руководство?"