Војвода Живојин Мишић
Крајем новембра 1914. године штабови армија и Врховна команда располажу реалним подацима о врло слабом моралном и материјалном стању противника. Војници Балканске војске су гладни, а многи боси, исцрпљени и апатични. Јединице располажу са мало муниције и сведене су на трећину формацијских стања бораца.
Међутим, у јединицама српске војске, најзад од 1. децембра пристиже давно очекивана артиљеријска муниција. Муниција је стигла тек 25. новембра у Солун, а затим у Ниш. Када су у Нишу отворени сандуци, са запрепашћењем је констатовано да је неисправна. Она је била израђена за француски топ чији је метак 2, 50 мм дужи. Настала је права трка да се чауре што пре скрате за 2,50 мм. То се, могло извршити само у Артиљеријско-техничком заводу у Крагујевцу. Да би се тај посао што више убрзао, ангажовано је неколико стотина вичних резервиста, који су даноноћно вршили демонтирање муниције. На железничкој станици стално је била спремна једна локомотива са једним вагоном ради транспорта чаура за Крагујевац. Чим се тамо обавио посао, чауре су враћене на исти начин у Ниш, где су одмах монтирана зрна. На тај начин, већ 28. новембра добијено је 4.000 исправних артиљеријских метака, а од 1. децембра пристизало је у артиљеријске јединице на бојишту дневно по 11.000 метака.
Када су све припреме за противофанзиву биле завршене, Мишић је 2. децембра обавестио Врховну команду да ће Прва армија 3. децембра у 3 часа ујутру прећи у напад.
Пријатно изненађена одлуком команданта Прве армије, Врховна команда, која је и сама сматрала да је наступио прави тренутак, издала је истог дана заповест за општу противофанзиву. Заповест је гласила:
"Из саслушања многих непријатељских бегунаца види се да су код непријатеља наступиле тешке прилике и то како у погледу исхране и снабдевања, тако и у физичкој исцрпљености његовој. Да би се искористио овај моменат слабости код непријатеља, а морал и дух код наших трупа подигао
Наређујем
да сутра, 3. децембра све три армије и трупе Ужичке војске на левој обали Западне Мораве енергично нападну непријатеља на својим фронтовима и принуде га на повлачење.
Трупе Одбране Београда остају на својим положајима, обезбеђујући десни бок и позадину Друге армије.
Односно почетком напада, везе и узајамног потпомагања, команданти армија ће ступити у споразум.
Војвода Р. Путник"
Тако је, управо у тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вести о слому српске војске и када је командант аустроугарске Пете армије Либоријус Франк припремао свечан улазак у Београд, отпочела велика рудничка противофанзива, која је довела до најсјајније српске победе у Првом светском рату. Њен иницијатор је био командант Прве армије генерал Живојин Мишић. Почела је у тренутку када је Пета армија због рокирања на североисток била неколико дана ван дејства и када је Шеста армија, иако је код њених трупа наступила клонулост, "почело да се преко мере истеже" на фронту Прве армије и Ужичке војске.
Поласком у напад баш 3. децембра српска Врховна команда је остварила пуно стратегијско изненађење и тиме стекла преимућство од пресудног значаја за коначни исход битке.
Трећег децембра у 7 часова ујутру, после снажне артиљеријске припреме, главне снаге српске војске кренуле су на аустроугарску Шесту армију. Носилац напада била је Прва армија. Она је у року од три дана разбила аустроугарски 16. корпус на Сувобору. Затим, благодарећи великој иницијативи, познатог дисциплинарца, а још већег хероја, команданта Дунавске дивизије I позива пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе, брзо надирући ка Ваљеву створен је дубок клин у противничком фронту. Тиме су натеране и остале снаге Шесте армије на брзо повлачење, пред суседном Трећом армијом и Ужичком војском. Тако је остварена идеја маневра Врховне команде.
Први период гоњења тученог непријатеља завршен је 8. децембра ослобођењем Ваљева. Али, тада је већ владала озбиљна криза на линији Варовница - Космај, на фронту Одбране Београда. Али, противник је своју снагу овде испољио касно. Закаснио је у свом маневру пуна три дана. У том циљу паралисања те кризе, настаје хитно сложена акција промене операцијског правца Друге армије - са колубарског на београдски правац. Већ ноћу 5/6. децембра упућена је прво Тимочка дивизија I позива да ојача Одбрану Београда, а у ноћи 8/9. децембра и Моравска дивизија I позива. А одатле, славом овенчани трећепозивци ("Седе чике") успешно су одбијале низ ноћних и дневних јуриша на Варовницу. Истина, Космај је пао, али је већ 8. децембра повраћен ангажовањем Тимочке дивизије из усиљеног марша непосредно у напад.
Ту компликовану промену операцијског правца Друге, а затим и Треће армије, омогућили су сјајни успеси Прве армије на Сувобору. Тако је 10. децембра почела Београдска операција, у којој је натерана и непријатељска Пета армија на повлачење из Србије. Последње делове Шесте армије протерала је Прва армија из Србије 12. децембра на фронту Шабац - Лозница. Ужичка војска је то обавила 10. децембра, и најзад, продором Коњичке дивизије у Београд 15. децембра, завршена је Колубарска битка.
У Директиви српске Врховне команде, издатој 16. децембра 1914. године, стајало је да је непријатељ "потучен, растројен и побеђен и дефинитивно отеран са наше територије". У исто време, у намери да спасе част и престиж велике силе, Беч је пораз на Колубари и безглаво напуштање Србије настојао да представи делом "тактике једног светско рата" у коме је простор Балкана представљао само "споредно ратиште".
О исцрпљујућим борбама и озбиљности ситуације на српском ратишту упечатљиво су сведочиле бројке. Српска војска је заробила 323 аустроугарска официра и 42.215 подофицира и војника, запленила 43 заставе, 142 топа, 71 митраљез, око 60.000 пушака и велику количину војне опреме. Подаци о српским губицима нису ни данас утврђени. Борбе су показале у којој је мери српска војска озбиљан противник, а њени команданти способни. Колубарска битка, завршена је победом, која је задивила савезнике и уплашила противнике. Крајем 1914. године у Србији је било око 70. 000 аустроугарских заробљеника, међу којима је преко 20. 000 било југословенског порекла.
Губици српске војске у Колубарској бици (по неким подацима) су:
- Погинулих - 22.000
- Рањених - 91.000
- Заробљених - 19.000
Из чувеног Скопског ђачког батаљона "Батаљона 1.300 каплара" у Колубарској бици погинуло је око 400 ђака и студената.
Може се рећи да је Колубарска битка извојевана захваљујући и мајсторском руковођењу српског командовања - Путника, Мишића и других. Најзначајнију улогу у овој бици одиграла је, без сумње, Прва армија и њен командант Живојин Мишић, који је за то, три дана по завршетку битке, добио чин војводе.
Битке на Церу и Колубари уврштене су у програме војних академија и изван Европе.
Нема коментара:
Постави коментар