Не пише се по сценарију и режији, већ по свести и савести

О страхотама Великог рата, како у Европи, тако и у Србији сведочили су многи ратни извештачи, публицисти и писци тог времена. За разлику од искуства које смо имали у нашој ближој историји, страни извештачи, који су извештавали са ратишта од 1914 – 1918. године, трудили су се да буду објективни. Нису писали по сценарију и режији, него по свести и савести. Нису били извршиоци захтева безличних људи са личним интересима, већ су желели да буду достојни сведоци свог времена. Није им мото био: није важно шта ће историја писати о нама, јер када буде писала ми нећемо бити живи, што се данас, веома често може чути од „светских људи“ са упрљаном савешћу. Морал је тада још увек постојао и као начело понашања и као појам. Данас тог појма више нема, о њему пише историја и понеки писац.

Осврнућу се на тројицу људи који су речима бранили истину.

                                                         Џон Рид

 
У Србији је за време Великог рата, као извештач, боравио амерички писац и публициста Џон Рид (1887-1920), који је иза себе имао богату каријеру ратног извештача. Био је ратни дописник из Мексика и извештавао о борбама Панча Виле. Потом је, као дописник из Европе, извештавао са источног фронта од 1914. до 1916. године. У Русију је стигао 1917. године као војни дописник и тако постао сведок и учесник тамошњих револуционарних збивања. Мотивисан Октобарском револуцијом, написао је књигу „Десет дана који су потресли свет“. Поред тога он је и аутор књиге „Црвена Русија“.

Боравећи у Србији написао је књигу „Рат у Србији 1915.“, која говори о страдању нашег народа у Првом светском рату. Писао је о великим страхотама рата и његовим жртвама, сматрајући да највеће патње у ратовима трпе обични људи.

Посебно је писао о великом мотиву и патриотизму наших сељака и војника. Истицао је да сваки наш сељак и војник зна зашто се бори.

Описујући блиставу победу српске војске у Колубарској бици, Џон Рид је подсетио на тешко страдање у нашој војсци. Затим је написао и ово:

„…А тада се у последњем тренутку нешто збило. Нове залихе муниције стигле су из Солуна, а млађи официри су се побунили против својих опрезнијих старешина, говорећи да је свеједно да ли ће изгинути нападајући или бити побијени у рововима. Генерал Мишић је наредио офанзиву. Дотле мучени Срби, наваљујући из својих ровова, бацили су се на спокојне аустријске колоне, које су долазиле узаним планинским кланцима, и прешли у напад. Ухваћени у маршу, оптерећени великим топовима и тешким теретним колима на путевима скоро непролазним од блата, Аустријанци су се бесно бранили, али су били принуђени да одступе. Фронт је био пробијен. Средина фронта, коју је смождио Мишић с Првом армијом, разбијена је и у паници побегла преко поља, напуштајући комору, муницију и топове и остављајући за собом хиљаде мртвих и рањених, и болнице препуне људи у бунилу од тифуса.“

Ова велика битка, о којој је по Ридовом писању војвода Мишић лаконски рапортирао телеграмом:“На територији Србије више нема аустријских војника, осим заробљеника“,  није одмах добила своје право име. Према његовом писању неки су је звали битка на Колубари, а други Ваљевском битком. „…али, она је можда“ – пише Рид –„највећи војнички подвиг у читавом великом светском рату“.
Покушавајући да што боље продре у мотиве те велике српске победе Рид је аргументовано сведочио и о односу војника и старешина у нашој војсци:

„Пуковник, два капетана, четири поручника, један каплар и два редова сели су за сто с нама. У Србији, изгледа, не постоји глупа традиција да дружење официра и војника разара дисциплину. Много пута смо у ресторанима приметили како обичан војник или подофицир приђе столу за којим седе официри, салутира у ставу мирно, а затим се рукује са свима редом и седне“.   

Веома је потресно Ридово сведочење са Гучева о десетини хиљада мртвих војника и српских и аустријских, осталих на врху и падинама ове планине после жестоке битке 1914. године, која је трајала педесет четири дана. Био је сведок и велике епидемије пегавог тифуса, која је харала Србијом и однела огроман број жртава. О том страдању Рид је рекао: „Ако је Србија те избегличке 1915. године била земља смрти, а била је више од тога, онда је Ваљеву било суђено да буде њена престоница”.

 

                                                        Арчибалд Рајс

Велики човек Швајцарац Арчибалд Рајс (1875–1929), на позив српске владе 1914. године долази у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом.  Написао је многе књиге и радове о томе, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет. Тиме је као цењени професор и криминолог извештавао свет и негирао пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.

Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.
Арчибалд  Рајс ће на овом блогу добити посебно место.

                                                            Ернест Хемингвеј

Још један значајан писац је за време Великог рата био извештач, али и ратник на фронту. Велики амерички књижевник Ернест Хемингвеј (1899-1961), борио се и извештавао са италијанског фронта.

Хемингвеј је матурирао у време када се Први светски рат ширио Европом. Имао је велику жељу да ступи у војску. Иако га нису примили због једне старе повреде ока, пошло му је за руком да стигне на италијански фронт. Ту је као добровољац Црвеног крста возио кола Хитне помоћи. Али у вихору рата, Хемингвеј је са непуних деветнаест година био рањен. Неки извори кажу да је рањен док је војницима делио чоколаду. Рат све животне ситуације своди на апсурд. Ово војничко искуство никада није заборавио, па је оно постало једна од тема његовог књижевног опуса.

За младе писце, савременике Великог рата, често се говорило да су представници „изгубљене генерације“,  прекинути у школовању и стварању, а већина од њих одлази у рат где се, што као војници, што као ратни извештачи, боре за слободу и истину. 

Па што рече Хемингвеј у својој књизи „Сунце се поново рађа“:

„Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увек…“