Војник редов Дринске дивизије Драгутин Трифуновић VI пук, I батаљон, I чета, III вод,
Оружана команда Шабац, село Штитар
Преузети делови текста: Драгиша Пењин, Последњи штитарски солунац, Глас Подриња
"...Био ту и неки наш доктор мајор Ђорђе Протић; послен сам чуо да је још пре онога рата био војни лекар у Шапцу; па објашњава мени, како су ми Енглези скроз на скроз очистили главу и како ће све бити добро. Кажем ја њему:"Господине докторе, нећу се мешати у Ваш посо." А он мени:"Што ме не ословљаваш по чину?" Кажем ја њему, како чин у рату може да стекне свако, и ратар и чобан, а да доктор може да буде само онај који заврши науке. Онда, он мене пита, одакле сам, а ја њему лепо кажем из Штитара код Шапца. "Чивијаш, велиш", поскочи он на то, па ме загрли. "Не бој се ништа, чивијашке су главе тврде, оздравићеш!" Онда ја њему одговорим:"Господине докторе, знам ја то и брез Вас, зато се ништа и не секирам." Засмејаше се на то, кад им преведоше, и они Енглези, а онако су се слабо смејали и нису ко наши псовали. Нека фина господа. Да су фини потврдио ми је после и капетан Танасије, мада је он био мишљења, да они не псују зато, што још нису научили да говоре по нашки. "А какав ти је то језик, брез псовки, мој Трифуновићу, мој војниче?", пита он мене. "Никакв, је л` ти јасно? Псовка је потребна човеку, а посебно војсци, да се олакша. Зато је наш језик најбољи на свету! Је л`ти јасно?""Разумем, капларе!", цепнем пред њим у знак слагања.
...Мого би ја теби причати још кол`ко `оћеш, ал` то, што би ти ја напричо, не би ти стало ни у пет романа, а већ се смрачивало.
...Како сам, на пример, прешо преко Албаније брез поклопца за главу, само са завојима и како сам кад сам, кад заноћимо крај ватре, у гудурама, био стално на опрезу да ме ко од војске случајно не чвркне. Или како сам био живи леш на острву Виду, како сам све то преживио и после као један гроф живио на острву Крфу и у Северној Африци где је владо један Беј. Ту, у Тунису, осам пута су ме аперисали и коначно ми са две сребрне плоче зашвајсовали лобању..."
Драгутин Трифуновић са друговима и особљем болнице у Тунису, у Бизерти, седи први здесна
Пренос рањеника у дивизијско завојиште, 1918. године
Оружана команда Шабац, село Штитар
Преузети делови текста: Драгиша Пењин, Последњи штитарски солунац, Глас Подриња
"...Био ту и неки наш доктор мајор Ђорђе Протић; послен сам чуо да је још пре онога рата био војни лекар у Шапцу; па објашњава мени, како су ми Енглези скроз на скроз очистили главу и како ће све бити добро. Кажем ја њему:"Господине докторе, нећу се мешати у Ваш посо." А он мени:"Што ме не ословљаваш по чину?" Кажем ја њему, како чин у рату може да стекне свако, и ратар и чобан, а да доктор може да буде само онај који заврши науке. Онда, он мене пита, одакле сам, а ја њему лепо кажем из Штитара код Шапца. "Чивијаш, велиш", поскочи он на то, па ме загрли. "Не бој се ништа, чивијашке су главе тврде, оздравићеш!" Онда ја њему одговорим:"Господине докторе, знам ја то и брез Вас, зато се ништа и не секирам." Засмејаше се на то, кад им преведоше, и они Енглези, а онако су се слабо смејали и нису ко наши псовали. Нека фина господа. Да су фини потврдио ми је после и капетан Танасије, мада је он био мишљења, да они не псују зато, што још нису научили да говоре по нашки. "А какав ти је то језик, брез псовки, мој Трифуновићу, мој војниче?", пита он мене. "Никакв, је л` ти јасно? Псовка је потребна човеку, а посебно војсци, да се олакша. Зато је наш језик најбољи на свету! Је л`ти јасно?""Разумем, капларе!", цепнем пред њим у знак слагања.
...Мого би ја теби причати још кол`ко `оћеш, ал` то, што би ти ја напричо, не би ти стало ни у пет романа, а већ се смрачивало.
...Како сам, на пример, прешо преко Албаније брез поклопца за главу, само са завојима и како сам кад сам, кад заноћимо крај ватре, у гудурама, био стално на опрезу да ме ко од војске случајно не чвркне. Или како сам био живи леш на острву Виду, како сам све то преживио и после као један гроф живио на острву Крфу и у Северној Африци где је владо један Беј. Ту, у Тунису, осам пута су ме аперисали и коначно ми са две сребрне плоче зашвајсовали лобању..."
Солунски фронт 1916-1918, Дунавска дивизија Прве армије
Нема коментара:
Постави коментар