"Тешка времена"- Мирослав Голубовић

Трилогија „Тешка времена“ Мирослава Голубовића, једно је од најпотреснијих дела у којима је приказан Први светски рат.

У првом делу трилогије који се зове „Fragmenta tragoediae belli“ (Одбрана Београда 1915.) Голубовић пише о својим личним, трагичним доживљајима, када је као дечак, добровољац учествовао у одбрани Београда 1915. године. Припадао је чувеном Сремском добровољачком одреду, који је упућен да брани Београд од аустроугарске и немачке војске. Његови борци били су, углавном, дечаци од 15 до 19 година.

Као што рекох, и  Мирослав Голубовић је био међу њима. Три дана и три ноћи су се ови дечаци по улицама разрушеног Београда, који је пламтео под ударима граната, борили, прса у прса, с неколико хиљада Немаца. На ову децу, бранитеље престонице, насрнули су снажни људи са најбољим и најмодернијим оружјем тог времена.

Ове младиће је пред саму битку, коју готово нико од њих није преживео, дочекао мајор Гавриловић истим говором који је одржао и својим војницима:“Војници, јунаци... Врховна команда вас је избрисала из свог бројног стања... Ви немате више да бринете за живот који више не постоји...“  

У борбама за одбрану Београда Сремски добровољачки одред  је уништен. Само неколико рањеника је остало у животу. Међу њима је био и Голубовић. Њега је, у борби, изрешетао немачки митраљез. Био је тешко рањен, остао је без ноге, с још неколико рупа и ожиљака од митраљеских зрна. Заробљен је у болници. Потресна су његова сведочења о умирању рањеника у најтежим мукама, о сусрету са мајком која је дошла у болници да га тражи, а он, дечак, било га је стид да мајци покаже осакаћену ноги и није имао срца да јој се јави...о пријатељству са немачким рањеником са којим је до тог часа, ратовао на живот или смрт.

Много тога потресног испричао је Голубовић. После рата као и многе јунаке, и њега је отаџбина заборавила. Није му одала признање за храброст, али га је борба у којој је био  само незнани херој, инспирисала да напише ову трилогију.

Први део трилогије „Fragmenta tragoediae belli“ изашао је као посебна књига и имао је велики успех. Године 1931. награђен је првом књижевном наградом београдске општине као најбоље дело о одбрани Београда.

После четири године појавио се други део његове трилогије „Гробље без крстова“. У овој хроници Мирослав Голубовић описао је повлачење војске и становништва од Београда, преко Косова и Албаније до Драча. Није он ту описивао повлачење Врховне команде и јединица наше војске, које су донекле, биле организоване. Описивао је повлачење последњих остатака изнемоглих избеглица које су на најтрагичнији могући начин, на начин који вероватно човечанство није запамтило умирале у албанским врлетима. Голубовић је акценат ставио на умирање 40.000 дечака између 16. и 19. године који су, непосредно пред велико страдање, били мобилисани. То је била још једна незапамћена трагедија српске деце, од четрдесет хиљада дечака из албанског пакла изашло је само осам хиљада. Остали су умрли у гудурама, а мали део заробљен и поумирао у логорима.

Овако експлицитан и до крајњих граница трагичан опис умирања и мучеништва у албанским врлетима је, можда. тежак за читање, али вас тера на размишљање и дубоко преиспитивање. Читајући овај део Голубовићеве, трилогије савест почне да ради убрзано и питања навиру, зашто смо заборавили ову најтрагичнију епизоду наше историје, зашто не говоримо о страдању које скоро цела историја човечанства не памти, одакле нам право...?

Као што рече Божидар Ковачевић у предговору књизи:

„Читајте је и ви, плачите и ви, читаоци. Племенита је ова књига, добра је то литература која нам изазива сузе.“

Трећи део трилогије „За заслуге“ је роман. У овом делу Голубовић пише о незахвалности друштва, о непоштовању ратних инвалида који су остали без вида, без ногу и руку, бранећи земљу од непријатеља. Они су од неких „нових људи“  отерани да просе пред гробљима и по улицама док њихово потомство због беде одлази у деликвенте и проститутке. Многи кажу да овај роман има атмосферу „Јадника“ Виктора Игоа.  

Трагична је била судбина људи у рату, али и после њега. Хероји су брзо заборављени, њихове заслуге такође. Потресни су описи тешких инвалида, који се боре за свој и животе својих најближих просећи. Ти гладни, мршави, одрпани људи у џеповима својих поцепаних панталона и испод јадних кревета чувају ратно ордење. Али како може да помогне „Карађорђева звезда са мачевима“ када нема хлеба.

Ова књига је можда тешка за читање, јер се после читања дуго осећа тежина на души.

Али зар је теже нама данас, него што је било њима пре сто година. Непристојно је то поредити.

Ево како се Мирослав Голубовић обратио савременом, помало размаженом читаоцу у другом делу трилогије „Гробље без крстова“:

„ Ако хоћеш да добијеш праву слику о необичном страдању једног народа, ти, који данас живиш далеко од овог ужаса, у топлој соби и дебелом руху, онда слушај трагедију, истиниту трагедију, а не причу из Хиљаду и једне ноћи, трагедију пет стотина хиљада људи, жена и деце који су се, без своје воље и дању и ноћу, а сваки је такав дан и ноћ била подједнако страшна и судбоносна, потуцали доле на југу, у непролазним и бескрајним снежним кршевима Албаније, без хране, голи и боси, промрзлих и рањаваних удова, где су их једино сунце, месец и звезде везивале за цивилизовани свет.“

    

    

        

...све су несрећне на сличан начин

У Србији све виђеније породице личе једна на другу, све су несрећне на сличан начин. 

Можда би овако и Толстој рекао, да је писао о српским породицама.

Породица, једног од наших најславнијих војсковођа, војводе Живојина Мишића прошла је трновит пут.  О њиховом животу, судбини, страдању, победама и поразима говоре Ваљевци, глумци градског позоришта „Абрашевић“ заједно са ученицима Ваљевске гимназије у представи „Мишићи“. Причу о Мишићима казује жена војводе Мишића, Лујза Мишић. Немица пореклом у браку са српским војводом имала је шесторо деце, три сина и три ћерке: Радована, Александра, Војислава, Елеонору, Олгу и Анђелију.

Премијера представе „Мишићи“ била је 15. децембра 2014. године у Ваљеву на сцени Центра за културу, у оквиру програма обележавања стогодишњице Првог светског рата и Колубарске битке.

Недавно, тачније 20. марта 2015. године, у оквиру програма обележавања Дана града Ваљева, ваљевска публика и гости Ваљева могли су да погледају и њену репризу.

Гледати представу о Мишићима у Ваљеву, у Центру за културу поред Колубаре, слушати причу од ваљевских глумаца права је привилегија. Имате утисак да сте се, на два сата, вратили кроз време и да пред својим очима гледате аутентичне ликове, слушате аутентичан говор и боравите на аутентичним местима.

После пуних 100 година од Великог рата, многима, а пре свега млађим генерацијама, преко драме „Мишићи”, која је настала по мотивима из мемоарске, романескне и историјске грађе, први пут се говори и о трагичној судбини војводине породице.

Редитељ Мирослав Трифуновић, који је заједно са Тамаром Јаковљевић радио на драматизацији текста, у представу је укључио скоро 40 глумаца. Главни лик је војводина супруга Лујза Крикнер Мишић, коју је изванредно одиграла глумица Катарина Вићентијевић – кроз чију животну линију се прелама судбина њеног вољеног и поштованог супруга, три сина и три кћерке.

Мало је познато да је Живојин Мишић говорио четири светска језика и да му је животно гесло било „Не стајати ни у смрти”. Исповест о злој коби његове породице препуштена је Лујзи Крикнер, која се за њега удала још док је била ученица другог разреда гимназије.

Чињеницу да је кроз вене њихово шесторо деце текла српска и немачка крв многи су узимали као повољну околност у тешким ратним временима. Међутим, дешавало се нешто сасвим супротно. Судбине војводиних синова биле су окрутне и трагичне.

Најстарији син, Радован, родио се 1887. године у Београду. Радио је као чиновник Народне банке у Београду. Био је комита пре него што се 1912. године заратило против Турака. Као резервни коњички потпоручник учествовао је у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године. У другом светском рату, априла 1941. године, заробљен је у Фочи као резервни потпуковник и интерниран у Немачку у заробљеништво. Прошао је кроз седам логора. Умро је 26. јула 1945. године у Нирнбергу, само три дана пре поласка заробљеничког транспорта за Београд.

Средњи, Александар, рођен је 1891. године у Београду. Као питомац Војне академије учествовао је у балканским ратовима, а као коњички капетан у Првом светском рату. После рата провео је неко време као официр, а потом је био управник Врањске бање. На почетку Другог светског рата, као мајор краљевске југословенске војске, нашао се у четницима Драже Михаиловића као командант батаљона. Заробљен је у немачкој офанзиви у Струганику. И поред подсећања да му је мајка Немица у затвору је одбио понуду за сарадњу са њима. Стрељан је по пресуди Немачког ратног суда 17. децембра 1941. године у околини Ваљева.

Трећи син војводе Мишића, Војислав, родио се 1901. године у Београду. Са четрнаест година постао је питомац Кадетског корпуса у Полтави у Русији, у којем се задржао све до пред почетак Октобарске револуције 1917. године. Након доласка из Русије школовање је наставио у Итн колеџу близу Виндзора у Енглеској, где се оспособио за инжењера хортикултуре. До Другог светског рата живео је и радио у Александрову у Македонији, где је имао велику фирму. Одмах после окупације определио се за партизански покрет. Био је комесар чете у Колубарском батаљону Ваљевског партизанског одреда. На превару, брат Александар га је довео у Струганик и држао у некој врсти заточеништва. Касније је илегално живео у Београду где је ухапшен и био затворен у бањичком логору, одакле је пуштен на молбу мајке. Учествовао је у завршним борбама за ослобођење земље. Међутим када се изјаснио за Резолуцију Информбироа, послат је на робију на Голи оток. По повратку са робије радио је као стручњак за хортикултуру у Градском зеленилу у Београду. Умро је 29. августа 1974. године у Београду.

Три војводине кћери Елеонора, Олга и Анђелија, све време су биле језгро породице и у свим трагичним догађајима који су пристизали један за другим настојале да очувају дозу оптимизма и вере у живот и боље сутра. Велики потпорни стуб породице Мишић била је Лујза које је 1943. године из протестантске прешла у православну веру, добивши име Магдалина.

Носеће улоге у представи, поред сјајне Катарине Вићентијевић, имају Драган Лукић, Бранко Антонић, Петар Нинић, Љубивоје Марковић, Ангелина Лукић, Мирослав Мандић, Горанка Калембер Лучић и Божидар Милић.

Верујем да ће ова сјајна представа бити на репертоару и у неком од београдских позоришта, јер њена тематика, глумци, редитељ и остали ангажовани на њеној поставци то заслужују.

Али оно што се зове „душа“ представе, најбоље се осети само онда, када се игра на даскама позоришне сцене поред Колубаре.

Из представе "Мишићи"

   

Ваљевска болница

                                                     Ваљево

Једна од најдраматичнијих епизода у Србији за време Великог рат, била је епидемија пегавог тифуса.

Град који је највише осетио сву несрећу и трагичност ове пошасти било је Ваљево. Специфично је то што се период велике епидемије, која је после славне Колубарске битке харала Србијом, најчешће, назива Ваљевска болница. 

Због свог географско положаја и близине фронта, Ваљево је постало центар за збрињавање рањеника. Поред њих, овај градић је прихватао и избеглице из Мачве и других делова Србије у којима је Аустроугарска војска чинила најстрашније масакре и злочине. Због великог броја настрадалих и избачених из строја, српској војсци је била потребна допуна јединица на фронту, тако да је Ваљево било и пролазна станица новим војницима који су хитали на фронт у помоћ својој браћи.

Стицајем свих ових околности број становника у тадашњем Ваљеву се десетоструко повећао. По неким подацима Ваљево је било градић са 8.000 до 10.000 становника. У једном тренутку тај број је износио 100.000 људи.

Што се тиче војног санитета са којим је Србија ушла у Први светски рат, ситуација је била веома тешка, јер су га балкански ратови драстично ослабили. У војном санитету било је само 595 лекара, од тога 390 је послато на фронт, а 205 их је остало у позадини. До тада се није десило да нека земља са тако малим бројем лекара уђе у рат.

Уочи Првог светског рата  у Ваљеву су биле две болнице: Окружна градска болница, чији је управник био др Селимир Ђорђевић и Дринска стална војна болница, чији је управник био др Павле Војтех.

Увидевши, на самом почетку рата, да ће бити потребан велики број болесничких постеља, град је припремио још 11 зграда, са 201 одељењем и укупно 2.210 кревета. Али врло брзо је цело Ваљево постало болница.  

Већ после огорчених борби на Церу, Мачковом камену, Гучеву и Јадру остало је више од 12.000 наших рањеника, који су пребацивани и размештени по болницама у Ваљеву. Овде су стизали скоро сви рањеници, а одатле је требало да се, после указивања прве помоћи и хитних хируршких интервенција, распоређују по болницама у другим местима. Тако је Ваљево постало прихватни рањенички центар позади војске. Тежи болесници су транспортовани у болнице по унутрашњости, а лакши задржавани у Ваљеву и после оздрављења враћани на фронт. Да би се тај посао успешно обављао, на 8.000 рањеника требало је око 150 лекара, а њих није било ни приближно толико. Након извесног времена почели су да недостају лекови, санитетски материјал и инструменти. Убрзо је било неопходан већи број кревета, него што је било, па су за смештај оболелих и  рањених биле заузете школе, хотели, кафане, магацини, магазе и друге веће јавне просторије. Смештајни капацитети ни тада нису били довољни да прихвате све, па су неки смештани и под шаторе. Рањеници су веома често лежали на патосу, негде на сламњачама, а негде само на слами, са или без покривача.

У то време Ваљево је имало само 25 лекара и већи број помоћног медицинског особља и добровољних болничарки. Поред лекара нарочито значајан допринос давале су жене добровољне болничарке: Ната Војтех (супруга др Павла Војтеха), Милица Стојшић, Катарина Поповић, која је умрла лечећи оболеле од тифуса, Цвета Аврамаовић, Смиљка Цветојевић, Најпознатија међу њима била је сликарка Надежда Петровић, која је, такође, умрла лечећи оболеле од тифуса. Драгоцена је била и помоћ сестара Дабић, Лепосаве Томић, бабице Ђукановић и многих других.

Болничарка, сликар Надежда Петровић са санитетским особљем Ваљевске болнице

Суочена са тешким стањем, Српска влада је морала да огласи потребу за епидемиолозима и другим искусним лекарима, прво преко својих дипломатских представништава, чак и преко обавештења која су у страној штампи циркулисала, нпр. 2. новембра 1914. у „Тајмсу“.

Организована помоћ на међународном нивоу почела је да стиже од марта 1915. године, мада је појединаца и добровољних мисија било још од августа 1914. Међу првима је пристигла Руска болница.

Непосредно пред Колубарску битку дошло је до евакуације Врховне команде, војске и великог дела становништва из Ваљева. После чувене седнице Владе и Врховне команде, у згради данашњег ваљевско суда, 8. новембра 1914. године, уз тешке рањенике и болеснике остали су др Аврам Винавер, задужен да преда болницу Аустроугарима, др Баћевић и руска докторка Сошинска са болничаркама. Непријатељ је у окупираном месту сместио своје рањене и болесне који су, по завршетку Колубарске битке и повлачења аустроугарске војске из Србије и Ваљева, остали у граду и постали језгро епидемије тифуса.

Ситуацију је још више погоршавао недостатак довољних количина хране, лекова и санитетског материјала, па и вате и памука. Уместо њих на ране је стављана и прокувана слама. Није било довољно ни сапуна, а камоли каквих детерџената и других хемикалија за прање рубља. Скоро свакодневно су и даље пред ваљевске болнице стизале колоне рањеника и болесника са фронта. Тако је Ваљево постало једина варош у Србији која је у тим ратним данима имала и двоструко више становника него сталних житеља уочи рата.

Први случајеви пегавог тифуса примећени су током октобра и новембра месеца да би зима 1914/1915. значила време незапамћене епидемије на овим просторима. Пегавац или „Историјски тифус“ како су га називали ратни хроничари је тешко акутно обољење у виду инфекције крви, изазива га бактерија коју носи бела ваш. Преноси се са човека на човека. Превентивне мере није било могуће спровести због сталне покретљивости наше војске и недостатка ефикасне вакцине.

На самом почетку је само мали број људи показивао знаке сличне грипу. Мучили су их јака главобоља, кашаљ и дрхтавица. После двадесет четири сата под високом температуром и стравичним боловима у ногама и леђима, готово уопште нису могли да се крећу. Лепљива бела слуз накупљала им се у устима и грлу и брзо им облагала језик. Четири до пет дана касније, ружичасти осип појављивао им се на грудима и брзо се преображавао у љубичастоцрвене набубреле пеге. Жртве су често падале у бунило или се увијале од разорних болова у удовима, многи су добијали необуздане проливе. После седам дана висока температура нагло је спадала, а болесници су се обилно знојили. Током следећих дана грозница се више пута нагло појављивала и нестајала. Преживели су најчешће личили на живе костуре. Болест се попут шумског пожара ширила међу вашљивим људима примораним да се збијају једни уз друге током хладних ноћи да би се угрејали. Све ове тешкоће најчешће је пратила гангрена. Кад су први болесници почели да умиру, стотине других већ су показивале ране знаке болести. Епидемија се нагло ширила, тако да је захватала и становништво.

У децембру 1914. и јануару 1915. године мало број страних здравствених радника стигао је у Ваљево. Међу првима стигла је холандска мисија са др Аријусом ван Тинхофеном на челу. Тинхофен је био на дужности главног хирурга Ваљевске војне болнице. Следећи су дошли Алберт Кук и Бартон Кукингем, амерички лекари.

„Колико год хирург био вешт и домишљат, његови напори овде су мање-више узалудни“, написао је утучено Кукингем. „Наша стопа смртности је висока зато што јадници немају шта да једу у постоперативном току...Ми смо им понекад куповали јаја и млеко, али од наших плата нисмо могли да хранимо читаву болницу“.

Амерички новинар, Џон Рид, описујући ваљевску боллницу каже:

„Постојала је страшна соба, пуна људи са тифусном гангреном, ужасном болешћу...код које месо трули и кости се мрве. Једина нада да се она заустави у томе је да се оболели део ампутира...Месо би отпадало док гангрена не би захватила срце и мозак, а онда би дошла смрт у страшној агонији.“

Умирало се масовно. Умирали су како војни обвезници тако и цивили. Остало је забележено да је крајем децембра 1914. године у Ваљеву дневно било од педесет до сто сахрана. Смртност је била деведесет посто.

Епидемија се морала зауставити. Српска влада, 9. фебруара 1915. године, шаље депешу Великој Британији са апелом за помоћ. Већ 10. фебруара, Велика Британија образује екипу лекара коју предводи др Вилијам Хантер. Он тражи информације о врсти тифуса и са потпуним подацима, спремно долази у Србију. Овој екипи је њихова влада наредила да се не упуштају у лечење, већ да сагледају епидемиолошку ситуацију и да на основу тога дођу до коначног решења. Захваљујући том рационалном приступу, успели су да епидемију ставе под контролу.

У томе је велики допринос дао лекар британског тима др Стамерс, који је направио познато „Српско буре“.Он је ову справу осмислио на основу знања из литературе, али и сопственог искуства у Бурском рату.

Српско буре је направа за стерилизацију, дезинфекцију и дезинсекцију одеће, постељине и свега онога што је било узрок инфекције. То је било обично буре где се вода загревала на 100  степени целзијуса и слободна водена пара је струјала кроз одећу сложену у бурету. Састоји се од металног казана на постољу испод кога је огњиште, затим се на казан ставља дрвено буре са рупама на дну ктоз које пролази пара. У буре се одозго стави одећа која се тако пари и чисти од вашки и њихових јаја. Две недеље после 16. марта 1915. године, када је започета употреба српског буретa, резултати су били добри, број оболелих је износио 230 људи, да би половином маја тај број спао на просечних 115. Свему томе допринело је и девет тачака др Хантера и увођење „Дезинфекционог воза“ који су били састављени од купалишта и који су вршили чишћење постељине, медицинских инструмената, а у њима су се вршиле вакцинације.    

Према неким подацима за само седам месеци, колико је трајала ова епдемија, у Ваљеву је од пегавца умрло 26 лекара и више од 9.000 војника и цивила. Од тог броја око 3.500 били су војни обвезници. Међу страдалим нашли су се ваљевски лекари: др Драгиња Бабић, др Селимир Ђорђевић, др Павле Војтех, Убаљанин др Хранислав Јоцић и још њих седамнаест.

Од пегавца је умро 21 српски лекар и 5 страних лекара.

Било је то доба у коме су лекари показали, до тада, невиђену хуманост. Овај период многи називају периодом великог страдања и великог хуманизма.

Ово су последње речи др Живана Влајића, записане у његовом дневнику непосредно пред смрт:

„Малаксао сам. Легао бих, али како да легнем када је толико очију упртих у мене. Њима морам да помогнем, а мени како Бог да.“

Из сећања не смемо да избришемо ни име Јеврејина америчког порекла, др Самјуела Кука, који је одбио да себи убризга последњу вакцину притив ове опаке болести, тврдећи да је она потребнија српским војницима и тако је и сам постао жртва ове болести.

Велики допринос у сузбијању епидемије имали су како српски лекари тако и здравствене мисије из Француске, Русије, Енглеске, Шкотске, Белгије, Америке, Холандије...

Трагедија која је задесила српски народ, у Великом рату, била је готово митолошка. Из једне катастрофе ишло се у другу, још трагичнију. Тако ни епидемија пегавог тифуса није било последње зло, на путу до слободе, српског народа. Чекало их је још веће и трагичније, до тада незапамћено у светској историји, чекало их је повлачење преко Албаније...

 Фотографије из књиге холандског лекара Аријуса ван Тинхофена

 

 

  

Софија Јовановић - Није то мала ствар, наредник српске војске

                                               
                                              Софија Јовановић               

У Београду се увелико причало о храбрим браниоцима који су се свакодневно прослављали подвизима. Једно име данима није силазило са усана Београђана - Софија Јовановић.
Ова храбра Српкиња своје јунаштво је доказала у Првом и Другом балканском рату.
Чим је Аустроугарска објавила рат Србији, ево поново Софије пред старешинама:
-Хоћу свој ратни распоред!

Као и на почетку пређашњих ратова било је повуци-потегни. Старешине нису тако лако хтеле да, једној девојци, дају пушку у руке. Софија Јовановић се тада сетила мајора Воје Танкосића.
Хтела је у његов одред, надајући се да ће тако одмах бити у акцији.
Нашла је мајора Танкосића, али је он већ био у покрету - водио је одред на Дрину. Рекао јој је да се јави Игњату Кирхнеру, команданту Сремског добровољачког одреда. Кирхнер се није двоумио. Рекао јој је да му је свака пушка добро дошла, а јуначко срце поготово. Осим тога, кад је препоручује Танкосић, мора да је кремен-камен.
Софија је желела да је ратни другови зову Софроније, онако како су је звали  и у балканским ратовима.

Причала је Софија Јовановић о својим ратним годинама:
"...Ми смо, у то време, рат схватали као сваку другу несрећу, као непогоду, као поплаву или пожар, од који се треба штитити заједно, удруженим снагама, а после, кад мине олуја, кад се сврши војна, да свако буде оно што је био...
...Јесте, тако смо ми то схватили у том суровом отаџбинском рату: као дуг земљи, дуг отаџбини. Нико, разуме се, није могао да очекује да му отаџбина за проливену крв плати на било који начин. Ако је био јунак, добио је одликовање. Било је и напредовања у чиновима: ја сам догурала до наредника! Није то мала ствар - наредник српске војске! То је била и Милунка Савић, коју сам обожавала и увек се скромно повлачила пред њом као јунаком. Милунка је била јунак, али је била скромна. Oстала је оно што је била и пре рата.
...Да се вратимо првим данима рата и одбрани Београда. Од краја јуна до почетка децембра, те прве ратне године, није било дана без борбе. Аустријанци и Мађари су даноноћно кидисали на престоницу. Чим су прешли Саву и заузели Шабац мислили су да ће брзо пасти и Београд. Али, наши су их после дванаест дана тако заокупили да су се суновратили у Дрину..."

Софија се сећала и свог ратног команданта Игњата Кирхнера:
"У почетку ме је збуњивало командантово презиме. Одкуда такав човек међу браниоцима српске престонице? Убрзо сам сазнала неке појединости: родио се у Банату, мајка му је Српкиња, отац Немац. У време анексије Босне и Херцеговине, 1908. године Кирхнер је био поручник у аустроугарској војсци, али је искористио прву прилику и пребегао у Србију и то са целим водом својих војника. Кад је избио рат, Кирхнер се пријавио у добровољачки одред. Знали су да је храбар, честит човек, да је патриота, па су му дали исти чин који је имао у аустроугарској војсци и поверили му команду.
Игњат Кирхнер је окупљао младиће из Срема и Баната који су успели да пребегну у Београд и изражавали жељу да ступе у војску. Како су за војску били премлади, јављали су се у добровољце. У почетку је Кирхнер имао петнаестак људи, а убрзо близу четристо. "

Причала је о тренутку када су Аустријанци тражили предају Београда и скидање српске заставе која се вијорила на бедему Београдске тврђаве:
"То је био неразуман захтев. Предати Београд без борбе! Дозволити да се на његовој Тврђави завијори аустријска застава!Било нам је јасно да наши непријатељи ништа не знају о нашем поносу, срчаности и одважности. Није било човека коме би тако нешто пало на памет. Напротив, свако је био обузет мишљу да само преко мртвих бранилаца непријатељ може ући у Београд."

Као и сви борци и јунаци Великог рата и Софија је била веома скромна. Није желела да прича о својим ратним подвизима. Прећуткивала је своје јунаштво у почетку рата, а и касније у октобру 1915. године, када је на Дунавском кеју у крвавим уличним борбама, јуришала прса у прса, тукла Швабе и из рушевина извлачила своје рањене другове...

Било је то време када се све нудило отаџбини, а од ње се није тражило ништа, чак ни незаборав.
Таква је била српска хероина Софија Јовановић, носилац тринаест ратних одликовања. Французи су је звали "српска Јованка Орлеанка"

Део текста је из књиге Антонија Ђурића "За част отаџбине" 
    

Београд 1914. године - Тринаест дана окупације

 

О трагичним данима аустроугарске окупације Београда 1914. године, која је захваљујући одлучујућој офанзиви српске војске у Колубарској бици, трајала само тринаест дана, писала је сва београдска штампа, највише "Политика", "Правда", "Балкан", као и поједини истакнути историчари, публицисти и новинари, међу којима су Јован Миодраговић, др Савка Михаиловић, др Божа Николајевић и други.
Најопсежнију студију о страдањима Београђана, за време ове аустроугарске, и касније аустро-немачке окупације дао је Душан Миликић.
...Одмах по уласку у Београд, дошло је до изражаја ривалство Аустријанаца и Мађара чији ће град бити? Ко ће бити командант Београда, гувернер Србије? Из цитата мађарске штампе јасно се види да су се они веома залагали да Београд буде њихов.
Изгледа да су у томе и превагнули јер је за команданта града, а вероватно и за будућег гувернера Србије, био одређен мађарски генерал Стјепа Шаркоти (Саркотић), иначе Хрват, који је до краја остао веран мађарској круни. Он је стигао у Београд 11. децембра, пошто је претходно био код цара Фрање Јосифа да би му изложио свој план реформи у Србији.
Подизање вешала 4. децембра 1914. године био је први видан знак присутности Аустријанаца и Мађара у Београду. Ова направа била је подигнута у самом центру града, између "Москве" и "Балкана" на Теразијама, сваком на видику...
...Непријатељска пропаганда наговештавала је становништву Београда брз слом српске војске. Говорило се упорно да је пао Крагујевац, жижа Србије. Онда, да је прекинута веза с Црногорцима, чак и да је пала Косовска Митровица. Мада се повремено и у Београду чула пуцњава топова, што је значило да је фронт близу, ипак, ко ће знати да ли се још негде воде борбе...
Поред других недаћа које носи окупација, "вести" да је престолонаследник Александар (или принц Ђорђе) убио Пашића, да је краљ Петар отишао ћерки у Русију, или се склонио у Италију, да је убиством Пашића свргнута династија Карађорђевића, и тако даље, правиле су још већу пометњу и неизвесност. Нико није могао то да потврди, али никога није било ни да демантује...
...Пљачкање је вршено дању и ноћу. Обијало се под изговором да се траже мине и комите. То су биле две опасности за којима се непрекидно трагало. Већина становништва је избегла, а куће и радње су остале закључане. Окупатори су их обијали, ако не калаузом, онда секиром.
Кад су кроз Београд прошле аустроугарске борачке трупе, и за њима ушле позадинске, један од првих који је кренуо у "контрибуцију у натури" био је војни аташе у Београду, потпуковник Ото Галинек. Њему је ова пљачка била олакшана јер је познавао Београд. Просто је заређао колима од куће до куће, од посланства до конзулата, где је, неколико месеци раније, приман као галантни дипломата и купио све што му се свидело. Потпуковник Галинек је пре почетка рата често одлазио и у атеље брата нашег познатог сликара Паје Јовановића. У атељеу су били изложени неки Пајини акварели за које се Галинек интересовао, сада је коначно, потпуковник дошао у атеље по аквареле...
Аустријски капетан Шустер настанио се у кући српског генерала Боже Јанковића. Из осећања поноса и сачуваних ритерских традиција, написао је један документ-писмо, у коме је истакао да му чини част што станује у кући српског генерала, као и то да од ствари неће ништа узети.
Капетан је свакако имао разлога да овај поштен однос и нарочито обележи, вероватно због тога што то није обичај код његових другова. Документ је дао чувару стана. Али, за официром је убрзо дошла и његова госпођа. Као практична жена, она је, видевши тепихе и други намештај укорила мужа што је пожурио са овако несмотреном изјавом, и то писменом. После измене мисли између капетана и капетанице резултат је био у корист жене, која није имала ни чин ни пиштољ. Зато је капетан Шустер пиштољем тражио од чувара да му врати оно неугодно писмо. 
...Сваки дан окупације био је црн за Београђане, али посебно се издвајао 13. децембар. Тога дана се непријатељ већ нагло повлачио. Требало је, пише Душан Миликић, поред пљачке, заробљеника, повести и робље, јер се и на тај начин загорчавао живот непокорној Србији. Наоружане патроле, пешке и на коњима, сурово су и без икаквог обзира купиле по улицама старце, инвалиде, жене и децу и терали их преко моста у Земун. Било је и покушаја бежања, али је мало ко успео. Кукање, преклињање и запомагање дочекивано је корбачем и кундаком или метком...
...Окупаторске власти у Београду вршиле су све јачи притисак на становништво. У почетку су Аустријанци почели са озбиљним реформама-да уведу латиницу уместо ћирилице! Међутим, ова идеја је убрзо напуштена. Уместо тога купили су по кућама секире, пијуке, ашове и лопате па чак и бурад, очигледно ствари које су негде биле хитнија потреба него укидање ћирилице...
...Последњи дан окупације Београда 14. децембар 1914. године. Битка се приближавала с југа и већ је запљуснула варош. Топовска и митраљеска паљба чула се сасвим близу. На Сењаку и Топчидерском брду распрскавали су се шрапнели. Непријатељске колоне панично су се повлачиле према мостовима на Сави. Мост на Дунаву према Панчеву није више био у стању да издржи терет потучене војске. Тамо је саобраћај сасвим обустављен. Према Сави тискала су се са свих страна кола напуњена покућством. Између њих терани су наши и њихови рањеници, стока из околине Београда и покупљено робље...
...Дошао је опроштај окупатора са Београдом 15. децембар 1914. године. Паљба се чула већ и по улицама. То више није било бекство, већ буквално дављење у Сави. Командир једне аустроугарске батерије стајао је осам часова, тог последњег дана окупације, са целом батеријом у Душановој улици и плакао...
...У Београду је, после одушевљеног дочека наших јединица, настало лечење тешких рана нанесених овом окупацијом. Права несрећа и прави бол осетили су се тек када је прошао талас ослободилачког одушевљења. Тешко је дати потпуну слику Београда који су оставили окупатори, а затекли ослободиоци. Отерани мили и драги, старци, жене и деца, основци, опустошени и похарани станови, разорена огњишта...

Из књиге Антонија Ђурића "За част отаџбине"