Да се достојно обележи јуначка одбрана Београда 1915. године

Апелујући на републичке и градске званичнике, као и на целокупну јавност да се достојно обележи стогодишњица одбране Београда 1915. године, председник OO Савеза потомака Србије 1912-1920. "Мајор Драгутин Гавриловић", господин Иван Стратимировић упутио је отворено писмо следеће садржине:

Поштовани господине,

прослеђујем Вам писмо које сам упутио на доле наведене адресе и

молим Вас да ме примите на разговор о 

- обележавање стогодишњице одбране Београда 1915. год.,

- изложба "Драгутин Гавриловић - Мајор са чином пуковника".

Од априла 2014. год, прво усмено, а од фебруара ове, 2015. год. обраћам се са молбом институцијама ове наше државе, почевши од Председника Републике Србије,па наниже, да се јуначка одбрана Београда 1915. године, лик и говор мајора Гавриловића достојно обележе. Једино је Министарство одбране, Управа за традицију, стандард и ветеране реаговало пре неколико дана, и јуче је обећано да ће војска са своје стране да учествује у том важном догађају за наш народ и државу у овим тешким и смутним временима.

Молим Вас да разговарамо о остварењу чина поштовања нашим херојских предака и самопоштовања које нам је сада потребно више но икада.

С поштовањем

Иван Стратимировић, 063 283628

председник
ОО Савеза потомака ратника Србије 1912. - 1920. год.
"Мајор Драгутин Гавриловић"
Стари град, Београд,

Потпредседник Градског одбора СПРС Београда

Ближи се 7. октобар 2015. када се навршава сто година од херојске одбране Београда у Првом светском рату. Херојство бранилаца Београда ушло је у легенду и пореди се са борбом Грка у Термопилском кланцу против Персијанаца. Чувене речи мајора Драгутина Гавриловића изречене непосредно пред јуриш:

"Војници, тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постије. Зато напред, у славу! За краља и Отаџбину!Живео краљ, живео Београд",

ушле су у историју као и речи спартанског краља Леониде о херојској погибији његових војника за спас отаџбине.

Однос снага непријатеља и српске војске у одбрани града био је неупоредив. На страни Аустроугарске и Немачке била су ангажована 2 корпуса (22. немачки и 8. аустроугарски) јачине 66 батаљона и 90 батерија са преко 300 топова разног калибра, убрајајући и мерзере од 305 мм и 420 мм, према 20 српских батаљона I, II и III позива (7. пук II позива, 10. кадровски пук, 7, 11. и 15. пук III позива, Сремски добровољачки одред и жандармеријски одред), 2 коњичка ескадрона и 75 оруђа.

У току 5. октобра 1915. непријатељске батерије су на целом фронту, уз помоћ авијације, вршиле коректурна гађања, нарочито на фронту према Београду, да би седећег дана отпочеле рушилачки напад по граду и одбрамбеним положајима српских трупа. После даноноћног бомбардовања из око 300 артиљеријски оруђа, по јачини до тада незапамћеној у историји Београда и Балкана, непријатељска пешадија је, 7. октобра око 2, 45 сати отпочела у таласима прелаз преко Саве и Дунава на Аду и београдске кејове. Тиме су почеле четвородневне беспримерне борбе на речним обалама, адама, бедемима, градским улицама и висовима око Београда.
Јунаштво и самопожртвовање бранилаца Београда импресионирало је непријатељске трупе и команде, па је фелдмаршал Макензен, у знак свог дивљења и за пример својим трупама, наредио да се на Бановом брду подигне споменик српским херојима. Тај јединствен гест у ратној историји света потврда је беспримерног херојства с којим су трупе Одбране Београда браниле престоницу своје отаџбине.
Подаци говоре да је у Београду, за само четири дана, пало око 5.000 његових бранилаца. Мајор Гавриловић је у овим борбама био тешко рањен.

Држава је јака онолико колико су јој јака сећања, поштована онолико колико поштује себе и своје претке, слободна, ако је у стању да се супротстави ревизији сопствене историје и када подигнуте главе стане поред споменика оних који су за њу дали своје животе. Где је данас Србија?

                                             
                                            Браниоци Београда

                                          Мајор Драгутин Гавриловић

Крф, острво бола и поноса

Крф, август 2015.

Разговор са господином Љубомиром Сарамандићем, кустосом у Српској кући на Крфу

Изложба "Српски санитет 1914 - 1918." - Сведочење редова Драгутина Трифуновића

Војник редов Дринске дивизије Драгутин Трифуновић VI пук, I батаљон, I чета, III вод,
Оружана команда Шабац, село Штитар
Преузети делови текста: Драгиша Пењин, Последњи штитарски солунац, Глас Подриња

"...Био ту и неки наш доктор мајор Ђорђе Протић; послен сам чуо да је још пре онога рата био војни лекар у Шапцу; па објашњава мени, како су ми Енглези скроз на скроз очистили главу и како ће све бити добро. Кажем ја њему:"Господине докторе, нећу се мешати у Ваш посо." А он мени:"Што ме не ословљаваш по чину?" Кажем ја њему, како чин у рату може да стекне свако, и ратар и чобан, а да доктор може да буде само онај који заврши науке. Онда, он мене пита, одакле сам, а ја њему лепо кажем из Штитара код Шапца. "Чивијаш, велиш", поскочи он на то, па ме загрли. "Не бој се ништа, чивијашке су главе тврде, оздравићеш!" Онда ја њему одговорим:"Господине докторе, знам ја то и брез Вас, зато се ништа и не секирам." Засмејаше се на то, кад им преведоше, и они Енглези, а онако су се слабо смејали и нису ко наши псовали. Нека фина господа. Да су фини потврдио ми је после и капетан Танасије, мада је он био мишљења, да они не псују зато, што још нису научили да говоре по нашки. "А какав ти је то језик, брез псовки, мој Трифуновићу, мој војниче?", пита он мене. "Никакв, је л` ти јасно? Псовка је потребна човеку, а посебно војсци, да се олакша. Зато је наш језик најбољи на свету! Је л`ти јасно?""Разумем, капларе!", цепнем пред њим у знак слагања.

...Мого би ја теби причати још кол`ко  `оћеш, ал` то, што би ти ја напричо, не би ти стало ни у пет романа, а већ се смрачивало.
...Како сам, на пример, прешо преко Албаније брез поклопца за главу, само са завојима и како сам кад сам, кад заноћимо крај ватре, у гудурама, био стално на опрезу да ме ко од војске случајно не чвркне. Или како сам био живи леш на острву Виду, како сам све то преживио и после као један гроф живио на острву Крфу и у Северној Африци где је владо један Беј. Ту, у Тунису, осам пута су ме аперисали и коначно ми са две сребрне плоче зашвајсовали лобању..."

Драгутин Трифуновић са друговима и особљем болнице у Тунису, у Бизерти, седи први здесна

Солунски фронт 1916-1918, Дунавска дивизија Прве армије

                   Пренос рањеника у дивизијско завојиште, 1918. године

Изложба "Српски санитет 1914-1918." - Српско буре

Госпођа Гордана Буловић из Музеја града Новог Сада, један од аутора изложбе "Српски санитет 1914-1918.", послала ми је аутентичне дневничке записе, фотографије и приче српских ратника. То су сведочења о рањавању, транспорту, болестима, боравку у ратним болницама, духовној и физичкој борби изнемогле српске војске. Ту су и њихова сећања на лекаре, медицинске сестре из страних мисија и њихову несебичну бригу и хуманост показану према рањеницима и болесницима. На овом блогу ће сваког дан бити испричана по једна прича.
Посетите изложбу "Српски санитет 1914-1918." у Војном музеју на Калемегдану. То је, до сада, највећа поставка посвећена војним лекарима и медицинском особљу у Великом рату. Изложба ће трајати до 12. јула.
Захваљујем се госпођи Буловић на овом драгоценом материјалу.


                                                     Српско буре
                                                     Serbian barrel

Професионални апарат за депeдикулацију воденом паром, реконструкција
Professional instrument for depediculation with water vapour, reconstruction


Британски доктор, пуковник Вилијам Хантер (William Hunter) изумео је заједно са својим колегама у Крагујевцу импровизовану направу за стерилизацију, дезинфекцију и дезинсекцију одеће познатију као српско буре (serbian barrel) којe је у великој мери допринелo борби против епидемије тифуса 1914 – 1915. године.
Српско буре је импровизовани парни апарат где се вода загревала на 100 степени целзијуса, а слободна водена пара струјала је кроз одећу сложену у бурету. Састојао се од металног казана на постољу испод кога је огњиште, затим се на казан ставља дрвено буре са рупама на дну кроз које пролази пара. У буре се одозго стави одећа која се тако пари и чисти од вашки и њихових јаја (депедикулацију). Трајање депидикулације је 40 минута.


British doctor, Colonel William Hunter, along with his colleagues in Kragujevac, invented an improvised device for sterilization, disinfection and disinsectization of clothes, also known as a Serbian barrel, which largely contributed to the fight against typhus epidemic in 1914 – 1915.
Serbian barrel is an improvised vapour device where water was heated at 100 degrees Celsius, and free water vapour circulated through clothes assorted in a barrel. The barrel consisted of a metal cauldron with a stand under which fire was placed, and later a wooden barrel with holes was put on the cauldron, where steam was flowing. Clothes were put on the top of the barrel, and they were steamed and cleaned from lice and their eggs (depediculation). Depediculation lasted for 40 minutes.

Изложба "Српски санитет 1914-1918."- Преношење рањеника

Госпођа Гордана Буловић из Музеја града Новог Сада, један од аутора изложбе "Српски санитет 1914-1918.", послала ми је аутентичне дневничке записе, фотографије и приче српских ратника. То су сведочења о рањавању, транспорту, болестима, боравку у ратним болницама, духовној и физичкој борби изнемогле српске војске. Ту су и њихова сећања на лекаре, медицинске сестре из страних мисија и њихову несебичну бригу и хуманост показану према рањеницима и болесницима. На овом блогу ће сваког дан бити испричана по једна прича.
Посетите изложбу "Српски санитет 1914-1918." у Војном музеју на Калемегдану. То је, до сада, највећа поставка посвећена војним лекарима и медицинском особљу у Великом рату. Изложба ће трајати до 12. јула.
Захваљујем се госпођи Буловић на овом драгоценом материјалу.


Делови из дневника Милана Вакањца, добровољца са Добруџе и Солунског фронта и резервног мајора Војске Краљевине Југославије

"23. новембар 1918.

Лежао сам неколико сати на носилима у дворишту на свежем зраку. Ту сам видео и потпоручника Моравца (добровољца из Осека). Он је тешко рањен у главу. И њега су са мном заједно извукли из гомиле убијених и рањених и однели у превијалиште. Многи су и за време превијања издахнули. Моравца и мене су издвојили лекари и, натоваривши нас на два кревета које је носила, са обе стране по један кревет, јака мазга, упутили у енглеску болницу, где смо задржани на лечењу два дана. Силазећи са висине од око 1600 метара, наш водич мазге ишао је врло споро, јер је рањени Моравац тешко стењао, а мене је неописиво мучила жеђ и висока температура. Рана ме није болела, него мождани центар у глави, а нога ми се умртвила. Бол у глави је постепено нестајао, али нога ми је остала без живота, потпуно умртвљена. Као да немам више своје леве ноге."

На фотографијама се може видети на који начин су преношени рањеници са фронта до најближих превијалишта и болница

Изложба "Српски санитет 1914-1918."

Изложба "Српски санитет 1914-1918.", која је отворена 28.5.2015. године у Војном музеју на Калемегдану, до сада је највећа поставка посвећена војним лекарима и пратећем особљу у Великом рату. Изложба је организована у оквиру обележавања стогодишњице Првог светског рата. Осим бројних фотографија, изложени су санитетски инструменти и материјал тог доба, као и воловска и запрежна кола којима су превожени рањеници са прве линије фронта до најближег превијалишта или пољске болнице. Пажњу свакако привлачи то што су запрежна кола аутентична, с тим што су током рестаурације замењени неки дрвени делови које је оштетио зуб времена.
Изложена је и реплика пољске болнице у којој се налазе болнички кревети са сламарицама, простирка за смештај више војника, носила... Направљен је и модел коња са седећим и лежећим носилима на боковима.
Један од најупечатљивијих експоната је свакако и чувено "српско буре", које је имало несагледив значај у борби против тифуса. Састојало се од казана на који се стављало буре и помоћу паре се уништавала ваш из постељине, веша и одеће. Мора се поменути име британског лекара др Стамерса који је конструисао "српско буре", боравећи у Србији за време епидемије тифуса као члан британске екипе лекара коју је предводио др Вилијам Хантер.
На изложби се посетиоци могу упознати и са радом тадашњих, чувених српских лекара и видети део њихових, сачуваних медицинских инструмената.
Поред великог броја медицинских експоната, могу се чути људске приче о херојству, љубави и честитости. Причу о томе "какав смо народ били", прича нам један пешкир из девојачке спреме девојке Персе Спајић. Пешкир је изложен, а невероватна прича је уткана у сваки бод раскошног веза коме године и рат нису умањили лепоту и значај.
Ово је јединствена прилика да се посетиоци упознају са светлим примером хуманости и херојства лекара и свих оних који су у тешким, готово немогућим условима успевали да спасу животе рањеника, цивила па и самих лекара.
Изложба ће трајати до 12. јула.
Аутори изложбе су Гордана Буловић из Музеја града Новог Сада, Мирко Пековић из Војног музеја у Београду и Бранислав Станковић из Народног музеја у Шапцу.
Посетите изложбу "Српски санитет 1914-1918." и дајте допринос борби против заборава наших предака ратника, рањеника, цивила и лекара.

ЛЕКАРСКИ МАНТИЛ

ВОЈНИЧКИ САНДУК ДР НИКОЛЕ РИСТИЋА, САНИТЕТСКОГ КАПЕТАНА ПРВЕ КЛАСЕ

                                         ПЕШКИР ДЕВОЈКЕ ПЕРСЕ СПАЈИЋ

                                         МЕДИЦИНСКИ ИНСТРУМЕНТИ

                                         МЕДИЦИНСКИ ИНСТРУМЕНТИ

ВОЛУЈСКА САНИТЕТСКА КОЛА

                                          РЕПЛИКА ПОЉСКЕ БОЛНИЦЕ

                                         БОЛНИЧКИ КРЕВЕТ СА СЛАМАРИЦОМ

                                         ПРОСТИРКА ЗА СМЕШТАЈ ВИШЕ ВОЈНИКА

                                         МОДЕЛ НОСИЛА ЗА ПРЕНОС РАЊЕНИКА

МОДЕЛ СЕДЕЋЕГ И ЛЕЖЕЋЕГ НОСИЛА ЗА ПРЕНОС РАЊЕНИКА НА КОЊИМА

                                          СРПСКО БУРЕ

                                             СРПСКО БУРЕ

       
                                           СРПСКО БУРЕ

ВОЛУЈСКА САНИТЕТСКА КОЛА-ДВОКОЛИЦА СА ШАТОРСКОМ КОНСТРУКЦИЈОМ

                                           ДРАГОМИР ГЛИШИЋ, ПОРТРЕТ ДР РАЈСА

И ЈОШ...

Дани словенске писмености и културе

Дан св. Кирила и Методија слави се као Дан словенске писмености и културе. У оквиру прославе отворена је 21. маја 2015. године изложба калиграфских радова "Светлост ћирилице" у холу зграде Универзитета "Џон Незбит" у Новом Београду. Изложбу су организовали Факултет за културу и медије и Атеље "Свети Лука", на њој су приказани радови студената и чланова Атељеа. Међу изложеним калиграфским рукописима су и радови познатог српског калиграфа Александра Додига.
Изложбу је отворио књижевник Милован Витезовић, говорећи о коренима словенске писмености и повезаности језика и народа. О неопходности заштите ћирилице у тржишном комуницирању говорио је проф. др Миладин Шеврлић, а о значају ћирилице као очувању идентитета српског народа говорили су проф. др Драган Никодијевић, проф. др Виолета Цветковска Оцокољић и лектор, калиграф и иконописац Татјана Јанковић.
Учесници изложбе приказали су публици лепоту и процес настанка аутентичних словних форми употребом пера, четкице и мастила.
Изложба ће бити отворена седам дана.

Лектор, калиграф и иконописац Татјана Јанковић је у свом надахнутом и веома упечатљивом говору, на отварању изложбе "Светлост ћирилице" рекла следеће:
"У времену у коме се разара све што је традиционално и аутентично, све што је и мислеће и људско, чување културне баштине велики је подухват. То једино чврсто упориште које савремени човек има, чува се управо бригом да не надвлада немар, да не победи заборав и да не освоји незнање. Обележавање Дана словенске писмености и културе је стога највећа светковина за наш народ. Празник који слави писмо као дар који су нам оставили Свети Ћирило и Методије. Уз речи о писму и писању нераскидиво стоје речи о древним писарима, калиграфима. Захваљујући њиховим крхким писаљкама сачувана су драгоцена слова која су нам Света браћа оставила према речима житија: као дар скупоценији од сваког злата и сребра, камења драгог и богатства пролазног. Човек је од свог постанка имао потребу да за собом остави траг, да забележи своје време за будућа поколења. У почетку је клесао, гравирао, утискивао, цртао и сликао на камену, кости, дрвету или глини. Текстови су тако урезивани у славолуке, на зидове храмова, а касније исписивани на глиненим плочама, папирусу, пергаменту и хартији. Много тога остало је у тами векова, али оно што је сачувано говори о потреби да ти исписани редови буду и лепи. Талентовани писари успевали су да створе права ремек-дела. Није било довољно да се само препише текст и да редови буду равни. Свако слово је обликовано као засебно уметничко дело, а посебан значај је даван почетним словима која су вешти и талентовани преписивачи украшавали, орнаментисали и уносили минијатурне ликове. То су биле праве уметничке слике врло малог формата, а преписивачи су самим тим постајали уметници. Довољно је овде као пример навести Мирослављево јеванђеље и сву лепоту бројних илуминација којима је оно украшено. Наше писмо остало је тако сачувано кроз бурне векове до данашњих дана. Записи настајали у манастирским преписивачницама и дворским уметничким радионицама, осим драгоцених података о прохујалим временима, постали су захваљујући њима чувари духовности, светости и древности којима се враћамо као својим коренима. Калиграфија је данас грана ликовне уметности, после проналаска Гутенбергове машине и нове штампарске ере, она се растеретила и узвисила као права уметност. Као таква се изучава на уметничким школама, а своју примену има у графичком дизајну и типографији и у свим оним лепим приликама попут ове када је потребно обележити неки драгоцени и свечани догађај. Овим лепим словима исписују се повеље, дипломе, захвалнице, користе се у опремању књига, а посебну заслугу има у прилагођавању и тражењу најбољих решења ћириличких слова за компјутерске фонтове и примену у новим технологијама. Непресушна инспирација данашњим калиграфима свакако су српски средњовековни рукописи, елементи минијатурног сликарства, иницијали, заставице и богата орнаментика сачувана у средњовековном рукописном благу. Радови представљени на колективној изложби уметничке калиграфије чувају ту традицију у изради. На свој начин представљају уметничко виђење времена које је иза нас и времена у коме живимо оком калиграфа."

Фотографије са изложбе "Светлост ћирилице"